Orbanov debakl je pokazao - Vučić može pasti. Može i opozicija. Do nas je

Ovakav debakl Orbanovog Fidesa može da učvrsti samopouzdanje onih koji se zalažu za političko oslobođenje Srbije, naročito onih koji podržavaju trenutno najjačeg igrača sa te strane političkog spektra – studentski pokret. Pad lidera koji je decenijama važio za politički neuništivog razbio je ključni mit na kojem počivaju slični režimi – mit o nepobedivosti. Evropske demokrate bile su jasne: Vučić pada sledeći.

Referendumska atmosfera ključna

Mađarski primer pokazalo je da je stvaranje referendumske atmosfere ključno za pobedu na izborima protiv režima kakav je Orbanov, a koji u mnogim elementima podseća na Vučićev. U takvoj atmosferi izbori prestaju da budu takmičenje stranaka i postaju glasanje za ili protiv vlasti.

Oko ove teze će se lomiti koplja u Srbiji, posebno u delu opozicionog bloka koji već naginje izlasku na izbore odvojeno od studentske liste koja je brzo zadobila simpatije najšire populacije i etablirala se kao najuticajniji politički faktor, ali bez praktičnog političkog iskustva.

Kao kontraargument se ističu razlike u izbornim sistemima i ideološka sličnost glavnih takmaca u ovom političkom Hungaroringu. Međutim, mađarski izborni sistem je upravo i bio kreiran da održava Orbana na vlasti, pa se može smatrati otežavajućim, ali ne i presudnim faktorom. Uprkos tome, Tisa je osvojila oko 58 odsto glasova, dok je Fides ostao na nešto više od 37 odsto – razlika koja nadilazi svaku manipulaciju pravilima igre.

Zanimljivo je i ponašanje političkih aktera van glavnog sukoba. Socijaldemokratska stranka, pandan Demokratskoj stranci u Srbiji, nije izašla na izbore i podržala je Tisu. Sa druge strane, stranka bivšeg premijera Ferenca Đurčanja, koja se ranije odvojila od socijaldemokrata, izašla je samostalno u savezu sa zelenima i osvojila tek nešto više od jedan odsto glasova – oko 65.000 birača. Jako podseća na slučajeve iz neih opština u Srbiji. Taj rezultat pokazuje koliko insistiranje na „sopstvenom identitetu“ u ključnom političkom trenutku može biti politički beznačajno. U oba slučaja pokazalo se da deo opozicije koji bira političku „čistoću“ umesto političke efikasnosti završava na margini. Iako je u jednom slučaju reč o nacionalnim izborima, a u drugom o lokalnim epizodama u Srbiji, obrazac ponašanja je prepoznatljiv. U politici, kao i u sportu, publika pamti pobednika – ne one koji su „časno učestvovali“.

Kom će jatu vojvođanski Mađari

Još jedan element koji bi mogao imati odjek u Srbiji jeste ponašanje manjinskih birača. Deo glasača koji u Srbiji podržava Savez vojvođanskih Mađara zapravo posredno podržava vlast u Beogradu, slično kao što su birači manjih saveznika u Mađarskoj godinama učvršćivali Orbanovu poziciju.

Promena vlasti u Budimpešti mogla bi da utiče i na promenu političkog ponašanja tih birača, jer oni retko glasaju ideološki – češće prate favorita. Ukoliko nova vlast u Mađarskoj konsoliduje svoju poziciju, deo tog biračkog tela mogao bi da se distancira i od dosadašnjih političkih partnerstava u Srbiji.

Peter Mađar je značajan deo kampanje posvetio borbi protiv korupcije, a dvotrećinska većina otvara mu prostor da interveniše u pravosuđu i bezbednosnom aparatu, koji su godinama bili pod snažnim političkim uticajem. Upravo taj segment može imati šire posledice i van Mađarske.

Međunarodna korupcionaška afera?

Političke i poslovne veze između vlasti u Budimpešti i Beogradu godinama su bile bliske. U javnosti su se više puta pominjali zajednički infrastrukturni i energetski projekti u kojima su ključne uloge imali ljudi od poverenja dvojice lidera, poput Siniše Malog i Petera Sijarta. U pitanju su aranžmani u energetskom sektoru, gasni dogovori i investicije povezane sa kineskim kapitalom, koji su često vođeni uz visok stepen političke kontrole i ograničenu transparentnost. U ovom delu Evrope, energija nije samo pitanje tržišta – već i pitanje političke struje.

U tom kontekstu, svako eventualno preispitivanje tih poslova od strane nove vlasti u Mađarskoj moglo bi da otvori pitanja i van njenih granica. Ne nužno kao gotova optužnica, već kao proces u kojem bi se prvi put sistemski analiziralo kako su se donosile odluke u projektima koji su oblikovali energetsku i infrastrukturnu mapu regiona.

Posebno se izdvaja pitanje NIS-a i odnosa sa mađarskim MOL-om, gde se prepliću interesi Srbije, Mađarske i Rusije. Energetski sektor u ovom delu Evrope već dugo funkcioniše kao prostor u kojem se politički uticaj i poslovni interesi teško razdvajaju. Zbog toga bi eventualne promene u Budimpešti mogle da pokrenu domino-efekat preispitivanja odluka koje su do sada bile van domašaja institucija.

Odlaskom Viktora Orbana sa vlasti, Vučić gubi važnog saveznika u Evropskoj uniji, koji je često bio spreman da ublaži političke pritiske prema Srbiji u vezi sa vladavinom prava, slobodom medija i izbornim uslovima. Time se komplikuje i pozicija vlasti u Beogradu u odnosima sa Zapadom, uključujući i potencijalne sankcije prema pojedinim funkcionerima.

Koliko je euforija opravdana?

Euforija ne dobija izbore, već dogovor, disciplina i organizacija. Moj lični utisak je da je euforija opravdana, ali da postoji niz elemenata koje bi trebalo uzeti u račun.

Pre svega, pitanje je koliko je mađarski scenario zaista prenosiv. I Viktor Orban i Peter Mađar dolaze iz sličnog ideološkog okvira – desnog centra sa izraženim nacionalnim elementima. Mađar nije klasični opozicionar, već političar koji je deo biračkog tela preuzeo upravo od Orbana, koristeći sličan politički jezik, ali drugačiju poruku – borbu protiv korupcije i zloupotrebe sistema. U mesecima pred nama videćemo u kojoj će meri nova vlast suštinski menjati politički kurs.

Ne treba isključiti ni scenario u kojem vlast u Srbiji pokuša da se prilagodi novim okolnostima. Ako je Vučić godinama gradio bliske odnose sa Orbanom, nije nemoguće da pokuša da uspostavi odnos i sa novom vlašću u Budimpešti. Politički pragmatizam u regionu često nadjačava ideološke razlike. Drugim rečima, pitanje nije samo da li će Vučić izgubiti saveznika, već i da li će pokušati da pronađe novog. Prema prvim reakcijama Petera Mađara Vučić bi tu imao baš težak zadatak. Poruka novog lidera Mađarske građanima Srbije bila je da crpe snagu iz njihovih izbora.

Mađarski slučaj, međutim, pokazuje i nešto što ide u prilog onima koji zagovaraju jasnu i koncentrisanu političku strategiju – autokratski sistemi ne padaju sami od sebe, već tek kada se stvori politički centar gravitacije oko kojeg se okuplja većina nezadovoljnih birača.

U Srbiji smo već videli na lokalnim izborima da su liste koje su imale jasnu podršku studenata i koje su uspevale da artikulišu širi društveni bunt prolazile znatno bolje od onih koje su insistirale na fragmentaciji i „čuvanju identiteta“. To iskustvo dodatno ide u prilog tezi da u trenutku političkog raspleta birači traže jasan izbor, a ne ponudu u više varijanti.

Mogu li lideri bez međusobnih čarki

U tom smislu, često se kao kontraargument pominje i crnogorski model. Tamo opozicija nije išla u jednoj koloni, već u više njih, ali uz visok stepen međusobne koordinacije, uzdržavanja od napada i svojevrsni „džentlmenski sporazum“ da se ne minira zajednički cilj. Takav model pokazuje da više kolona ne mora nužno da znači poraz – ali i da zahteva političku disciplinu i poverenje koje je u Srbiji za sada teško zamislivo. Džentlmenski sporazumi traže džentlmene, a razlika između strategije i sujete najčešće se vidi tek kada se prebroje glasovi.

Zato svaka strategija koja podrazumeva izlazak u više kolona nosi sa sobom ozbiljan politički rizik. A taj rizik nije apstraktan – on ima ime i prezime i meri se ishodom izbora. I čini mi se da bi ovog puta mogla da ima ozbiljnije posledice.

U trenutku kada izbori postanu referendum, svaka dodatna lista liči više na luksuz nego na strategiju

Pad Viktora Orbana pokazao je da ni najkonsolidovaniji autokratski sistemi nisu neuništivi. Ali je još važnije pokazao pod kojim uslovima dolazi do njihovog pada – kada se politička borba pojednostavi na jasan izbor i kada većina birača prepozna gde je realna šansa za promenu.

Upravo u tome leži ključ za Srbiju.

Svako ko u takvoj situaciji bira da ide svojim putem, mimo dominantnog političkog toka, mora biti svestan da time ne testira samo sopstvenu snagu, već i direktno utiče na šanse za smenu vlasti.

A ukoliko do te smene ne dođe, biće teško objasniti biračima da odgovornost ne snose i oni koji su, svesno ili ne, doprineli rasipanju glasova u trenutku kada su se oni morali sabirati.

U politici postoje trenuci kada se glasovi sabiraju – i oni kada se rasipaju. Razlika između ta dva trenutka često je razlika između pobede i izgovora.

Pred Srbijom je, po svemu sudeći, jedan od takvih trenutaka.