Novinar Pantić je likvidiran u Beogradu: Piše Milenko Vasović

Godinama se javnosti poturala priča da su ovog hrabrog kolegu ubili lokalni kriminalci, tipa šverceri uglja, kradljivci cisterni piva i tako to. Nakon onoga što je utvrdila Komisija za istraživanje ubistva novinara (vodi je Veran Matić) postalo je očigledno da je Pantića likvidirala ekipa iz Beograda, čiji su pojedini članovi bili zaposleni u Nemanjinoj ulici, baš tamo gde je sedište Vlade.

Kriminalizovana država ubija i štiti ubice, nikad žrtve. I u tome treba tražiti razloge zbog kojih ni posle 22 godine od zločina nema kazne, pa ni optužnice za zlikovce. Smenjuju se premijeri, tužioci, ministri, stranke na vlasti... ali udba udbi oči ne vadi.

Tekstovi ovog novinara i državna prodaja fabrike ukrstili su se u maju 2001. Pantić je mnogo znao i sve objavio. Znao je ko je „tajni“ kupac, po kojoj ceni će biti prodata cementara i šta će biti sa milionskim dugovima za gas koji su otpisani na teret svih gađana. Drugim rečima novinar je branio državu od kriminala, a moćni trgovci su štitili lični interes. U toj borbi izgubio je život.

Beogradska „presuda“ je izvršena 11. juna 2001. ispred zgrade u kojoj je stanovao. Na betonu je ostala kesa sa hlebom i njegovo telo u lokvi krvi. Mesec dana kasnije raspisan je tender za prodaju. Jedina „smetnja“, kasnije će se ispostaviti, vrlo sumnjivoj privatizaciji, uklonjena je. Transakcije su mogle da otpočnu.

A šta je prethodilo „uklanjanju prepreke“? Prema saznanju pomenute Komisije, tadašnji direktor cementare požalio se na Pantićevo pisanje predstavnicima Vlade u Upravnom odboru cementare. Ljudi iz Nemanjine su obećali da će „slučaj biti rešen“. Onda se pojavio lik koji je pratio Milana nekoliko dana pre ubistva. Ime tog pratioca je poznato Komisiji.

Poznato je i ko je stajao ispred zgrade neposredno pre zločina. Sve se zna - motiv, naručioci i izvršioci. Samo to „nije dovoljno“ Tužilaštvu za organizovani kriminal.

Sedam radnih grupa iz MUP-a istraživalo je ovaj slučaj, naravno - neuspešno. Kada se u istragu uključio iskusni policajac Dragan Kecman brdo je počelo da se pomera, utabana je staza do istine. Pronađeni su dokazi, identitet počinioca...

Zbog angažmana u istrazi ubistva dvojice novinara (Ćuruvija i Pantić) Kecmanu je prećeno smrću, a Veranu Matiću je dodeljeno obezbeđenje. I to nedvosmisleno govori o tome u kakvoj državi svih ovih godina živimo.

Da je Milan Pantić bio novinar u kakvoj uređenoj zemlji diglo bi se sve živo na noge da se slučaj rasvetli. Baš kao mnogo godina kasnije na Malti kada je, zbog pisanja o korupciji, ubijena novinarka Dafni Galicija. Bila je to međunarodna afera, pohapšeni su mnogi, a neki su priznali krivicu.

Pantićeva smrt velika je mrlja demokratske vlasti uspostavljene posle petog oktobra. Nisu imali želju da se izbore sa kriminalom u vlastitoj kući.

Zvuči suludo, ali da su kažnjene jagodinske ubice možda ni Đinđić ne bi bio streljan. Stvorila bi se drugačija klima. A siguran sam da se niko ne bi drznuo da, mnogo godina kasnije, pali kuću Milanu Jovanoviću, novinaru koji je takođe pisao o kriminalu. Nema tu tajni, jedan nerasvetljen zločin generiše drugi, jedno nerešeno ubistvo priziva sledeće.

Cementara u Popovcu prodata je 2002. Ugovor su potpisali Vladimir Čupić, kao šef Agencije za privatizaciju, Darko Križan, direktor cementare, Pjer Hesler, direktor BAB - ćerke firme Holcima i Iv Gisler kao garant kompanije „Holcim“. Predsednik UO cementare bio je Nemanja Kolesar.

Sve napred napisano je poznato. Samo je pitanje kako sa ovim saznanjima spava Mladen Nenadić, tužilac za organizovani kriminal. Da li ga uspavljuje moć naručioca koji su, kako reče Matić, jači od sistema?