Novine "Nova", pola decenije borbe za istinu: Piše Ranko Pivljanin

Kada su Veselin Simonović i Stojan Drčelić, zajedno sa našim kolegama sa portala Nova.rs, 2021. godine pokretali ove novine mnogi su govorili da za štampu nema budućnosti, da je to prevaziđena priča i da 1946. idemo u četnike. Iako sam i sam dete Gutenberga i sa „laskavom“ titulom „digital survajvera“ koja mi je, pola u šali, pola u zbilji, svojevremno dodeljena u mojoj prethodnoj redakciji – „Blicu“, koji ove godine puni 30 godina (kako li samo proleteše), moram biti iskren i priznati kako sam imao veliku skepsu u vezi sa ovim poduhvatom i bio surevnjiv naspram Vesinog i Drčelinog entuzijazma.

Svi mi neverne Tome smo verovatno i bili u pravu, samo što smo prenebregli jednu bitnu činjenicu koju su ova dva veterana profesije ili tačno znali, ili su je nosili u sebi kao sublimat velikog iskustva i završetak onog novinarskog nerva koji šalje nepogrešiv impuls kojim pravcem krenuti.

Dakle, novine u štampanom obliku verovatno nemaju budućnost, ali novine nikada nisu ni bile posao za one koji se klade na sigurnu budućnost. Uvek su bile posao, najčešće sizifovski i donkihotski, za one koji veruju da je istina vredna papira na kojem je odštampana, čak i kada taj papir kupuje sve manje ljudi.

Međutim, kao što kvantitet gotovo nigde nije neki garant kvaliteta, a najčešće mu šteti, tako je i manji tiraž, možda paradoksalno, postao veća obaveza za nas koji novine pravimo, nego kada smo sa novinama u kojima smo prethodno radili išli u nekoliko stotina hiljada primeraka.

Objasniću. I danas, evo nakon četvorogodišnjeg „mandata“ na mestu glavnog urednika ovih novina, često govorim nešto u šta sam duboko uveren: veliki broj naših čitalaca je pametniji od nas koji novine pravimo, a to je opet nekoliko hiljada ljudi, i mi to svakodnevno moramo imati na umu. Ti ljudi, koji su u ovoj eri digitalizacije i brzine, ostali verni novinama zaslužuju najveći mogući respekt i bila bi grehota i zločin njima podvaljivati neozbiljan i nerespektabilan sadržaj. Možda u eri digitala ne možemo biti pravovremeni, najčešće ne možemo biti ni ekskluzivni, moguće da nas na putu do čitaoca često pregaze događaji, ali ne smemo biti neodgovorni, površni, dosadni, ne daj bože banalni i prosti.

Kolege sa portala i televizija se trkaju sa vremenom, dok kod nas ono protiče sporije i ostavlja nam prostor da razmislimo, stanemo na loptu, dva puta premerimo pre nego što presečemo i naše tekstove učinimo sadržajnijim, odgovornijim i, samim tim, prihvatljivijim.

Za ovih pet godina koliko izlazi „Nova“, promenilo se mnogo toga. Menjale su se vlade, afere su se nizale jedna preko druge, politički život se pretvarao u gladijatorsku arenu, autokratija je polako sklizala ka diktaturi, društvene mreže su se „umešale“ u novinarski posao i postale brže od činjenica, a buka i bes u javnom prostoru postali su glasniji od argumenata.

Ono što se nije promenilo jeste potreba da bar nekoliko hiljada ljudi svakog jutra želi i pokušava da odvoji istinito od lažnog, bitno od nebitnog, činjenicu od propagande i vest od performansa. Ako smo im u proteklih pola decenije taj napor imalo olakšali, imali smo se rašta i osnivati i trajati.

Osim toga, ukoričeni tomovi ovih novina, možemo to reći bez ikakve pretencioznosti, biće pouzdana građa i svedočanstvo na osnovu kojeg će se u budućnosti tumačiti i rekonstruisati ova epoha. U faktografiji internet bespuća se može lako zalutati, naša ovovremena „konkurencija“, pretvorena u propagandne megafone vlasti, samo će ih navesti na pogrešan trag, tako da i sa te strane osećamo obavezu i odgovornost spram budućih generacija.

Nismo uvek bili nepogrešivi, nema takve redakcije. Greške su sastavni deo novinarstva, nekad budu smešne nekad, bogami, i teške, ali nisu neoprostive ukoliko ih priznate i iz njih nešto naučite. Ono što u ovoj redakciji sebi nismo smeli da dozvolimo, niti ćemo dok budemo mogli da radimo po savesti i kodesku profesije, jeste da pogrešimo namerno . iz straha, interesa ili, ne daj bože, poslušnosti.

U zemlji u kojoj je objektivno i nezavisno novinarstvo tretirano kao politički stav i opredeljenost, a ne kao profesionalna obaveza, i samo postojanje slobodne redakcije deluje kao oblik građanske neposlušnosti. To nije razlog za samohvalu i podilaženje egu, već žalosni podsetnik koliko su okolnosti postale nenormalne.

Ove novine ne pravimo mi urednici i kolumnisti sami. Pravili su ih i prave ih i dalje, novinari koji nekad satima čekaju ispred sudova , bolnica, zgrada skupština, fotografi svesni istine da njihova dobra fotografija vredi hiljadu reči, lektorka koju niko i ne vidi, prelamači i tehnički urednici koje malo ko i pominje, ljudi u štampariji koji svake noći naše „PDF“ formate pretvaraju u novinske strane... Ipak, vratiću se na početak, najveći dug imamo prema čitaocima. Ne zato što se uvek slažu s nama, nego naprotiv, zato što od nas očekuju više nego od drugih. To jeste teret i obaveza, ali je i jedina vrsta pritiska na koji pristajemo i koji redakcija treba da oseća.

Petogodišnjica nije kraj, nije ni novi početak, kako vole da kažu, a nije ni prekretnica.

U najboljem slučaju, to je samo dokaz da smo opstali u vremenu i društvu gde je opstanak postao vest. Sve ostalo tek treba napisati i potrudićemo se da bude napisano.

Neka nam je, zajedno sa našim dragim i vernim čitaocima, na zdravlje ovaj peti rođendan. Živeli!