0
Beograd je već mesecima u stalnoj vanrednoj situaciji. Gradonačelnik je rešio da zasuče rukave i uradi ono što je najpreče - pojavi se u ulozi trenera Vaterpolo kluba Novi Beograd.
U derbiju Regionalne lige Primorac je pobedio Novi Beograd posle peteraca, a na klupi tima iz Srbije pojavio se Aleksandar Šapić — gradonačelnik Beograda u ulozi trenera/pomoćnika trenera. Rezultat 22:20 deluje sportski tesno, ali politički je poraz mnogo širi od bazena.
Dok se grad posle svake kiše pretvara u poplavnu mapu, a centar postaje poligon za vežbanje za slet povodom rođendana predsednika bez roka trajanja, gradonačelnik se vraća na bazen — tamo gde mu je publika navijačka, a problemi merljivi golovima.
Ima onaj vic o lekaru u čiju ordinaciju uđe pacijentkinja koja traži drugog specijalistu. „Nisam ginekolog, al mogu da pogledam“, rekao joj je lekar. Šapić me baš podseća na takvog čoveka.
Posle svakog jačeg pljuska Beograd postaje mala Venecija, lišena one romantične atmosfere. Klimatski ekstremi sve jači, grad sve nespremniji. Bujice se kotrljaju niz ulice, jezera prekidaju kolovoz, a potopljeni podvožnjaci podsećaju na mračne močvare iz serijala o preživljavanju u prirodi Bera Grilsa. Ne ovaj Aleksandar nego onaj najprviji Aleksandar još je ranije najavio delfinarijum za EXPO. Evo, mogli bi da napune ove delove saobraćajnica i u vodu ubace delfina. Kad prođe EXPO, ovaj drugi Aleksandar bi mogao tu da napravi tu kružni tok. Mada neće oni tada biti tu da odlučuju.
A opsesija kružnim tokovima dovela je do toga da centar grada izgleda kao eksperiment iz saobraćajnog udžbenika koji niko nije pročitao do kraja. Iz perspektive vozača ta agonija izgleda kao test vožnje bez instruktora – ulaziš, vrtiš se, izlaza nema ili je zatvoren radovima. Koga briga za saobraćaj ako se troše pare i izgleda kao da se nešto radi.
Kad kiša stane i prođeš kružne tokove eto je nova blokada i to Šapiću pod nosom. Ispred kancelarije čoveka koji bi trebalo da odblokira ceo grad već mesecima se širi nehigijensko šatorsko naselje ćacilend i blokira saobraćaj u samom centru. Vozila se preusmeravaju kao da smo u ratnom stanju i niko ne zna da li je to protest, dekor ili privatni parking neke buduće Srbije.
A tek primerci iza ograde zamazane tovatnom mašću: pitomci kazneno-popravnih zavoda koji za dnevnice masnije od te masti popravljaju brojno stanje i duh među partijskim gušterima i zaposlenima u javnim preduzećima — tu zbog onog prvog Aleksandra.
Vaskoliki raspad Beograda nije jedan veliki apokaliptični događaj. To je hiljadu malih poraza dnevno. Gradske ulice ko da su krpljene flasterima, kontejneri ko da su se smanjili, javni prevoz ko lutrija. Grad je postao trening strpljenja za one koji nemaju gde da pobegnu.
Gradonačelnik Šapić nije od tih.
Uvek je spreman da ode na bazen sa svojim klubom. Da skokne do Barselone ili Trsta. Gde god ode ljudi ga zovu komšija. Čovek je bio vrhunski sportista pa se opskrbio nekretninama. Samo ga u Beogradu nema, mada je i tu zidao i nadziđivao onoliko. I zbog toga se svađao s komšijama. Gradio na divlje, ali je posle to valjda pripitomio. Šta će mu vlast ako ne može da je zloupotrebi.
Čovek voli sport. Voleo ga je i najpopularniji gradonačelnik Branko Pešić, ali mu je Beograd bio životni poziv, a ne sporedna disciplina. To je bio Beograd petlji, tunela, mostova, bazena i parkova i to dok je grad rastao.
Zamisli Pešića usred saobraćajnog kolapsa koji mesecima pravi neki današnji Ćacilend kako opušteno odlazi na meč “Bombardera iz Male Moštanice”. Ne možeš da zamisliš — jer taj film nikad nije sniman.
Način na koji se grad vodi reflektuje se i u načinu na koji se govori. Aleksandar Šapić hoće i da zapreti, opsuje, uvredi. Pretio je novinarima, opozicionim liderima, gurao se sa građanima, jednom je čoveku istrgnuo telefon iz ruke i bacio ga. To nisu “trenuci nervoze”. To je obrazac. Draganu Đilasu je u poruci napisao da će ga naći kad se najmanje bude nadao i da će mu sve po spisku samo kad „izađe iz ovoga“.
E sad, da li je pojavljivanje u ulozi trenera znak da je neko „izašao iz onoga“, te da li neko drugi treba da se plaši ja ne znam.
Znam nešto drugo. Kad ti je jezik nasilje, upravljanje postaje konflikt. U gradu koji se guši u barama i barikadama, gradonačelnik podiže ton umesto kanalizacionu mrežu. Kada neko preti taj ne traži rešenje nego neprijatelja. I Šapić ih je našao onoliko. U opoziciji, među građanima, čak i u sopstvenom klubu, u kome su se posle njegovih ispada i turbulencija osipali i vrhunski igrači i autoriteti. Zato uvek nađe vreme za predah pored bazena.
U gradu gde se porazi mere poplavama, blokadama i kašnjenjima, on ih i dalje meri golovima. Mreža puna, a on ne vidi.
