Sad, ja kapiram kako deluje Deluje ovih dana da ima, stvarno, većih problema od nosa. Ali samo tako deluje.
Kad sam bila mala, neko mi je rekao
Kad ti porasteš, estetske operacije biće potpuno normalna stvar. Moći ćeš da imaš savršen nos. Svi će to raditi.
Ja sam ga gledala u čudu
Mislila sam: znam, nos je…nije mali
Ali, moj je. Što bih ja davala svoj nos
Za neki tuđi, ničiji
Ne bih
Ne
Vreme prošlo
Dosta njega
Predskazanje ispunjeno
Epoha seckanja i punjenja u fulu
Sve se može
Međutim
Šta sam naučila o nosu? Trebalo je samo naučiti nositi ga.
Svoje lice kaliti smehom, ponosom, trudom oko sveta
I nos se s tim licem stapa
Nekako vezuje, ne štrči
Ne pogrešno
Kao dok se lice menjalo, raslo i tražilo svoj oblik
–
Sad svoj nos smem da vidim i na slikama.
Jedan fotograf radio mi je portret
Tražio baš profil
Rezultat je svedočanstvo: ja sam se za svoj nos izborila.
On sad tu stoji, potpuno nezamenjivo isklesan, kao stena nad uvalom na ostrvu do kog može da se stigne samo plivajući. Sunce je. Lahor uz zvuk talasa. Ima i ptica.
To je nos koji kaže Aj baš da te vidim.
…
Svoj nos dakle
Treba zaslužiti
Ako ga se lišiš čim možeš
Gubiš šansu
Odričeš se izlaska na crtu
Puštaš svetu da pobedi u tom izazovu
Staješ na liniju manjeg otpora
Kažeš Ovo je moje mesto u shemi stvari
Zalažem nos u zamenu za neuvredljivost prizora svog lica
Za neprivlačenje pažnje i nedizanje frke
Neupadljivost i neodstupanje od jusa
(jugoslovenski standard, sintagma starog sveta
– oprostite i pardon što sve epohe baštinim)
Ako si dala svoj nos da ga recnu
Ti si rekla Stidim ga se
Želim drukčiju sebe
Bila bih rado lepša
Nego što je prirodin plan
Priroda se tu povlači
Nisi više njen
Pa te prepušta
Zakonima Društva
E
Tad si najebao
Jer društvo nema skrupula
Ako si mu napravio ustupak,
Traži Uvek Još
Alavo
Društvo
Takvo je
I sad, tries-četres godina kasnije
Jedno vuče drugo
Ti se zatičeš
Oran da poslušaš sve starije (gluplje, šatro važnije),
Rad da usvojiš sve paterne (mere, članove, propise)
Samo da slučajno ne odskočiš
Da te neko ne pogleda popreko
Da u tebe prstom ne upre
Jer
Ceo nos si za to žrtvovao
Ej
Davnih dana još
Što bi se sad kockao za reč il dve.
Rečenicu.
Možda misao.
.
Ma kakvi.
Jebeš to.
.
I ćutiš.
Ne dišeš.
–
E.
…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
Bonus video:
Maja Uzelac, rediteljka i kolumnistkinja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare