3
Festival glumačkih ostvarenja ostao je u senci nekih drugih „radova“ koji su se odigrali u sitne noćne sate u tamošnjem hotelu „Ambasador“. Nemila scena, zabeležena kamerama video nadzora u kojoj glumac Dragan Bjelogrlić napada reditelja Predraga Gagu Antonijevića i udara ga pesnicama u glavu postala je foršpan televizija, gotova naslovna strana tabloida i vest koja se razvlači diljem portala i društvenih mreža.
Međusobice glumca i reditelja, koje tinjaju mesecima, dobile su najružniji rasplet i to na margini esnafskog događaja na kome je Antonijević bio gost, a Bjelogrlić slavljenik sa jednom filmskom premijerom i titulom glumca večeri. I možda bi to ostala samo neprijatnost i incident koji nije redak u ambijentu poznih kafanskih sati da se i jednog i drugog nije dohvatila javnost i njihov sukob prenela na jedno drugo bojno polje gde ratuju dva nepomirljiva politička pola na ozbiljnom putu da se i oni uhvate za vratove i u opštoj tuči reše nesporazume.
Na tom frontu Bjelogrliću i Antonijeviću su dodati politički prefiksi pa to više nije bio sukob dva čoveka koji su nešto jedan drugom zamerili, već politički obračun u kome je „opozicioni“ glumac tukao „režimskog“ reditelja. U skladu sa tom postavkom, jedni su likovali i „pozlaćivali“ Bjeline pesnice, dok su režimski spin ešaloni u Gagi dobili idealnu žrtvu „đilasovskih mrzitelja“ i stvar je otišla dođavola.
Reditelj je postao režimska verzija Borka Stefanovića kojem je onomad u Kruševcu razlupana glava iako motivi ove dve tuče nemaju veze jedni sa drugim. Metalne šipke kojima je pretučen Stefanović bile su direktna „produžena ruka“ politike, sukob u Nišu posledica međusobica dvojice ljudi ali to više nije bilo bitno ni Bjelinim „navijačima“, još manje Gaginim „braniteljima“ koji su ga putem neviđene medijske mašinerije uzdigli na nivo velikomučenika postradalog od strane divljih opozicionih hordi.
U svemu tome nema ni i od iskrenosti niti p od principijelnosti, samo bezočna i beskrajna zloupotreba jedne kafanske tuče koja se idealno namestila za političko poentiranje. Da je to tako možemo dokazati pretpostavljenom situacijom u kojoj, je li, Gaga „prebija“ Bjelu. Da se stvar odigrala u tom pravcu, da li bismo imali udarnu analitičarsku „pink“ postavu – Krle, Vučko, Sale and kompani – na zadatku odbrane lika i dela napadnutog Bjelogrlića? Teško. Kao što bi, u tom slučaju, ona druga strana na Gagu gledala kao na Vučićevog reditelja koji se osilio pa je počeo i da bije okolo.
Na sve se ovde, pa i na kafanski sukob iz ličnih razloga, gleda iz pozicije „naših“ i „njihovih“, on se izmešta na teren političke borbe na kome Bjelogrlić i Antonijević prestaju biti reditelj i glumac u nekakvoj zavadi, već „izaslanici“ dva politička bloka, dve zavađene vojske koji ratuju u naše ime i za naš račun.
Zato aplauzi Bjelogrliću nisu bili upućeni (samo) umetniku koji je, s pravom, poneo titulu glumca večeri ,već se pljeskalo njegovoj „ulozi“ koja nema veze sa filmom nego su joj pridodati politička konotacija i naboj, po principu „ E, neka ga je, vala“.
Antonijević je, s druge strane, maksimalno zloupotrebljen i rabljen kao žrtva opozicionog „fašizma“ na delu i braniće ga oni od kojih je, pretpostavljam i njemu samom intimno muka, i više nije ni bitno da li je u sve to prefidno uvučen i navučen ili je sam
pristao na tu ulogu.
U svakom slučaju, kad se već ružan incident desio, akteri su mogli izvući minimum dostojanstva da barem saniraju štetu i spreče ovu nemilu nadogradnju njihovog sukoba. Dovoljno je bilo reći: ovo je naša stvar i mi ćemo je rešiti. Ovako se sve pretvorilo u jeftinu sagu u kojoj se jedan više ne pita sa svojim dostajanstvom, drugi sa slobodom. Tim pre, što obojica još treba da traju u okvirima svog posla, a ne da služe kao udarni ovnovi kojima gori od njih razbijaju kapije tvrđave protivničkog tabora.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
