7
Sedeo je sam na ofucanoj klupi sićušnog gradskog parka. Njegov pas je veselo njuškao po travi. Lep, sunčan dan. Podigao je pogled ka vedrom, plavom nebu. Gleda tragove aviona koji su ga išarali. Za neke otrov kojim ih zasipaju. Njemu razglednice sa poslednjim “Zbogom” njegovih prijatelja, nekog lepog i pametnog sveta. Onih koji nisu mogli da izdrže. Kao on.
Onih koji su rešili da zaborave i ostave sve. Ulice u kojima su odrastali. Drugare. Svoje prve ljubavi. Stare sveske nesigurnih rukopisa koje samo majke mogu da čuvaju. Svoje roditelje. Razvaljeni beton sa svojih igrališta. Na kojima su prve rane zarađivane. Na kojima je naučeno da se ne plače, ma koliko bolelo. Da se stisnu zubi i ide dalje. Gde pokazuješ od čega si.
On i dalje stiska te zube. Okrnjeni su od tog stiskanja. Razvio je opasno dobru veštinu. Da može da zadrži svoj dah. Da može da izdrži, sačeka da prođe. Međutim, sve je nesigurniji. Ima utisak da neće moći taj dah da zadržava još bar deset godina. Toliko procenjuje da će zlo oko njega još trajati. Razmišlja. Šta je u korenu svega. Prijatelj mu iznosi moguće rešenje. Obrazovanje.
Nekada je ovog naroda bilo koliko i Engleza. Onog istog naroda koji je imao najveće carstvo u ljudskoj istoriji. Držalo četvrtinu ove lepe planete. Kako? Obrazovanjem. Sistemom koji funkcioniše. Zato tih 0˚ prolazi kroz njihov glavni grad, a ne kroz Prištinu. Njihov je. Njihova dva univerziteta se duže takmiče u veslanju nego što se mi zovemo Srbima. To je razlika.
Razlika je u tome što oni nikada vojsku ne bi dali megatrendovcu u ruke. Ministar policije ne bi komentarisao nikada Francuze kako ova naša spodoba rezili naše komšije. Da imaju predsednika
sigurno bi znao koji je fakultet završio. Energetski sistem ne bi dali u ruke vlasniku pečenjare. Oni nemaju fakultete koji se završavaju preko noći. Program njihovog BBC-ija nije Zabavnik Borisa
Johnsona.
Narod kome pripada uvek je više težio prečicama. Što bi neko učio kada može da kupi diplomu? Sa njom, ako je član, dobije dobro plaćen posao i zaduženje da piša po obrazovanim i čestitim
članovima društva? Proći će ovo zlo, razmišlja on. Jednom mora da prođe.
Samo, šta će ostati iza njega? Dok o tome razmišlja vidi zatrovane, uništene reke. Plodne oranice kao rupe iz kojih se vadi šljunak i pesak. Uništenu zemlju. Vazduh koji bez maske nećeš moći da dišeš. Flaširanu vodu u svakoj kući. Uništeno zdravstvo. Privatizovane bolnice i lekare bez elementarnog znanja u preostalim državnim. Uništene infrastukture gradova. Mordor. I ne brine ga to previše. Sve to može da se popravi. Izbaci Rio Tinto iz zemlje, vrate ribe u čistu vodu, ozelene jalovišta. Ali, jedno neće moći da se ispravi. Promene u glavama. Nikada.
Skloniće se nakaradni spomenici. Vratiće se autobuska i železnička stanica. Od nakaradnih zgrada ostaće betonske starudije, išarane grafitima, iz kojih stanari odlaze. Ali kako izbaciti iz čoveka želju da bez znanja, škole i obrazovanja, bude neko i nešto? Da bez prolivenih znoja i krvi ima zvanje i status?
Gubi dah dok razmišlja o tome. Zato pušta Nikolu Vranjkovića, pesmu “Zadrži svoj dah” sa albuma Veronautika, iz 2017. godine. Gleda te proklete tragove po nebu i obećava sebi da nijedan neće biti njegov…
Bonus video – Dr Žujović o vezi kovid vakcine i steriliteta
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
