0
Ako ono što smo danas objavili kao Nacrt rezolucije Evropskog parlamenta o izborima u Srbiji - 28 tačaka neskrivenog besa i oštre kritike evroposlanika prema Vučiću - bude i ozvaničeno u Briselu, može se reći da je srpski režim prešao Rubikon u odnosima prema Zapadu generalno i EU partikularno. I simbolički i u praksi, ovaj dokument menja balans snaga.
Jer, ako je Vučić, a jeste, bio u prednosti u međunarodnim odnosima sve do poznog septembra 2023. i slučaja „Banjska“, onda je od poznog decembra 2023. godine počeo da doživljava poraz za porazom. Evropska unija sporo je reagovala na izbornu krađu u Srbiji, u to nema sumnje. I još gore od toga – njeni najviši zvaničnici zaduženi za Srbiju u prvi mah su odradili ranije pripremljene izjave i poruke koje su podržale stabilokratiju Aleksandra Vučića. Sve se, međutim, preokrenulo nakon što su dokazi o blatantnoj krađi počeli da se gomilaju, a lično bih voleo da su dve priče – ona o legendarnoj trafostanici sa preko stotinu prijavljenih glasača i još legendarnijem Budimiru Rikanoviću, čoveku koji ima skoro isto toliko adresa koliko ih ima ministar Mali, odnele prevagu. I sad imamo to što imamo – rezoluciju koja će pozvati EU da u Srbiju pošalje novog specijalnog „inspektora“ za izbore, neku novu verziju čuvenog (Vučiću ozloglašenog) diplomate Gonzalesa, koji je Miloševića „ubedio“ da je izgubio lokalne izbore devedesetih. Istorija se ponavlja, ali to u danima nakon drugog ubistva Slavka Ćuruvije nikog više ne sme da čudi.
Neću, svakako, trošiti slogove na prepričavanje rezolucije, ali moram da prenesem prvi utisak koji sam o njoj imao dok sam je čitao na portalu Nova.rs: svaka tačka zvuči kao odgovor nekog čoveka koji je jako dugo, jako sirovo, pravljen idiotom, pa mu istina, odnekud, pukne pred očima. Osuđujemo… Zabrinuti smo… Pozivamo vlasti… Osuđujemo… Osuđujemo… Osuđujemo. I tako 28 puta.
Dok pišem ovaj tekst, On se još nije oglasio. On ga je verovatno video još pre nekoliko dana, verovatno i pre nego što je u ponedeljak uveče počeo da crta dijagrame o tome koliko je i od koga ugrožen, bilo je to na TV Hepi, možda ste gledali. Opozicija je, s druge strane, zasada zadovoljna ovim dokumentom, upozoravajući da je ipak u pitanju samo nacrt. Razumljivo: koga Bilčik ujede i Rota se plaši, ali čini se da su ipak uspeli da svoj glas dobace do Brisela.
Šta sada?
Predsednik Vučić se od početka godine zaista suočava se nizom neprijatnosti. Ono što se dešava na Kosovu je faktički implementacija Ohridskog sporazuma, koji Priština koristi ubojito. Što da ga ne koristi, Beograd im ga je servirao u ruke. Istovremeno, pomenuti sporazum postaje deo pregovaračkog okvira sa EU. Što da ne postane, sa njima su ga dogovorili. Onda ga je sekretar O’Brajen podsetio na Banjsku. Što da ga ne podseti, kad mu je dužan. Onda je Apelacioni sud, nakon neverovatnih devet meseci skrivanja, porodio presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije. Što da je ne objavi, kad ju je doneo, a što da je ne donese – kad ga niko na odgovornost ne poziva. U međuvremenu, juče je konstituisan i parlament, uz proteste opozicije i kontraproteste vlasti. Neko ispravno napisa: posadio je svoje poslanike na galeriju Skupštine kao vođe navijača na kop tribine, pa je onda i transparent razvio. Mora On da bude najveći spektakl. Mora Njemu da se prilagodi realnost. A što da mu se ne prilagodi – kad je nedodirljiv.
A da li je stvarno nedodirljiv, videćemo u ovom periodu do drugog čina lokalnih izbora, koji će, kako je Glišić najavio, biti u junu, julu. Ako do tada popusti, možda počne da nam okreće leđa. Što da ih ne okrene – vreme mu je.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare