1
Prva zanimljiva stvar koju je Ivica Dačić rekao u ovoj kampanji - sa sve onim komičnim vajrles mikrofonom na konvenciji - jeste upućena opoziciji i glasi: "Svi su oni DOS". Alal vera budućem premijeru (haha), to i treba da bude kampanja opozicije. Da, DOS, Demokratska opozicija Srbije, zašto bežati od toga?
Slobodan Milošević, najveće zlo srpskog naroda u njegovoj novijoj istoriji, poražen je 2000. godine ujedinjavanjem svega onog što je bilo za normalnu Srbiju. Na drugoj strani ostali su nesrećni, izgubljeni, poniženi, uplašeni i naravno – Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i drugi, oni koji su se o Miloševića, o krizu, sankcije, ubijanje političkih protivnika i novinara okoristili. Profiteri beznađa su izgubili te izbore, i onda, zašto bi se neko stideo te pobede?
Upravo suprotno.
Ta pobeda treba da bude putokaz novoj srpskoj ujedinjenoj opoziciji, i levoj i desnoj, i ne bi valjalo da u bilo kojoj od njih postoje ljudi koji je se stide ili koji od nje zaziru. Takvi bi, najpre, pokazali značajno nepoznavanje sopstvenih birača, koji su se kao oko vatre skupili upravo oko ideja 5. oktobra – slobodne države, demokratske države, države koja nije okorela u laž i zločine i opet aktuelnu inflaciju (Ako se nisu skupili oko tih ideja – što su se uopšte i skupljali?).
I zašto, gospodine Dačiću, stati ovde – osim DOS, Srbiji treba i nova „Sablja“. Nastala u tragičnim okolnostima, ova policijska operacija učinila je od Srbije (makar nakratko) ono što je bilo potrebno da se uradi već 6. oktobra. Redak odah od kriminala i nasilja na ulicama Beograda dogodio se u danima nakon državnog udara mafije, koji se manifestovao kroz ubistvo premijera Zorana Đinđića. I da, okolnosti su, bogu hvala, drugačije, ali od „Balkanskog ratnika“, akcije sličnih dimenzija u Srbiji nije bilo. Jer hapšenje Belivukove grupe to ni izbliza nije bilo, predsednikovim rečima uprkos. Da jeste, ne bi sekretar Vlade – ličnost toliko opskurna i duboko involvirana u podzemlje da je već činjenica da obnaša funkciju koju obnaša dovoljna da ta Vlada padne bar tri puta – javno paradirao s bezbednosno-interesantnim licima na mitingu SNS u „Areni“. Oni se, dakle, više i ne kriju i po tome (kao i po činjenici da su u Beogradu u koaliciji sa Šešeljem) se vidi da se kraj sprema.
I zašto, na kraju, stati na „Sablji“, gospodine Dačiću? Kad je upravo izostanak lustracije direktna posledica toga što je na vlasti preslikani režim iz Miloševićevog vremena – sa sve pomahnitalom službom, pomahnitalim medijima i ranije pomenutom inflacijom. Lustracija, dakle, smešna reč koju je i javnost (malo zbog smeha, malo više od muke) karikirala u ranim danima vlasti DOS, preduslov je 6. oktobra, koji nam se nikad nije desio.
Hajde, možda, da nam se ovog puta desi.
Osim DOS-a s jedne strane i stranaka Miloševićevog nasleđa s druge, brojne su još paralele koje se mogu uspostaviti između ovih izbora i onih iz vremena SPS režima. Svakako, glavno pitanje ostaje – da li je ovo 1996. ili 2000? Ne usuđujem se da prognoziram, ali mi se javlja da bi pobeda u Beogradu mogla da traje 100 dana, kao onomad Đinđićev mandat oboren postizbornim spekulacijama i sujetama. Stigao je taman da skine petokraku sa Skupštine, ali nije ta pobeda bila važna sama po sebi – važnije je bilo ono što je usledilo, paranje Miloševićeve vlasti počelo je iz takozvanih slobodnih gradova Srbije.
Čudi me da Vučić ne primećuje tu paralelu. Možda samo misli da klatno ne može dvaput na istu stranu da pretegne. Ako ipak pretegne, ostaje ona da se istorija uvek ponavlja…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
