18
Bez obzira na to kako se okonča pitanje blokada fakulteta, vlast SNS i predsednika Vučića trajno su načete i pukotine koje su golim okom vidljive nemoguće je popuniti - pa ni fronclama džakova cementa, kako su popunjavane pukotine na novosadskoj nadstrešici. Prošle nedelje bavio sam se generalnim pregledom problema koje je ova vlast generisala, a danas bih reč-dve o medijima.
Kako se to zove kad na naslovnoj strani novina vidiš svoj pasoš? A nisi na poternici za ubistvo ili pad nadstrešnice u Novom Sadu? A kako se zove kad niz portala objavi tvoju navodnu psihijatrujsku dijagnozu i plan lečenja? A nisi državni činovnik koji upravlja državom, da bi taj podatak, na primer, bio od krucijalne važnosti po živote velikog broja ljudi?
Ove primere videli smo samo u poslednja dva meseca, a njihove žrtve, po prvi put, nisu opozicioni političari, „novinari“ iz sukobljenog tabora, pa ni „selebriti“ ličnosti koje žrtvuju deo svoje intime za tiraže.
18
47
0
Sve je to, nažalost, normalno. Više od decenije rada na uništavanju medijske scene u Srbiji, na koncu, izgleda ovako: kao urušavanje u septičku jamu. Nezavisno od ovih krivičnih dela, srpsku medijsku scenu muče bar tri problema koja ćemo morati da rešavamo uporedo sa padom SNS, ali naravno i nakon promene vlasti. Nezavisno od ovih krivičnih dela, srpsku medijsku scenu muče bar tri problema koja ćemo morati da rešavamo uporedo sa padom SNS, ali naravno i nakon promene vlasti.
Najpre, pitanje vlasništva i zdravog poslovanja.
Ovoliki broj medija u Srbiji prosto ne odgovara tržištu. Šta znači ova fraza? Pa, prosto to da ni broj ni finansijski „pul“ oglašivača ne mogu da ih izdržavaju ovoliko. To, logično, dalje znači da bar polovina ne žive od oglašavanja. Pa, od čega žive?
Žive od propagande. S obzirom na to, oni će ili nestati kada nestane i taj izvor plaćanja, ili će napraviti grubu tranziciju ka tome da budu mediji. Ja im želim svu sreću u tom poduhvatu, unapred osuđenom na propast.
Potom, pitanje uređivanja medija.
Uprkos svim predivnim osobinama pomenute septičke jame, ipak neverovatno zvuči da se veliki broj medija uređuje putem vajber grupa čiji su administratori članovi propagandnog tima Aleksandra Vučića. Normalnom čoveku to stvarno ne ide u glavu, ali je, nažalost, tako. Povratak uredničke autonomije u te medije verovatno je izgubljena bitka. Ako u njima i ima urednika, sistem za uređivanje je zaribao, atrofirao od nekorišćenja.
Na kraju, povratak poverenja.
Ovo je najteži i najneizvesniji deo ozdravljenja. Već sam pisao: prema istraživanju Rojtersa, od prošlog leta, 39 odsto ljudi izbegava da se informiše putem medija, što je porast od 10 odsto u odnosu na prethodni izveštajni period. Trend se objašnjava ratom u Ukrajini, pandemijom korona virusa, i generalno lošim vestima kojima se publika bombarduje. I to nije samo trend kod onih koji su inače slabo ili nikako konzumirali vesti: ekstremna zainteresovanost za vesti – kod takozvanih „njuz džankija“ – pala je sa 63 na 46 odsto.
Ako je tako u svetu, zamislite kako izgledaju srpski procenti. Jer ovde nije korona i Ukrajina napravila poharu poverenja u medije, nego autokratija i propaganda. Posebno je pitanje gde su otišli ti ljudi, i zašto nije dobro ako su otišli na društvene mreže. Ali, to je globalni problem – daleko smo mi od Maska i Zakerberga.
Sledeće nedelje: Pravosuđe – ili po zakonu ili za platu u kartelu.
