Dan posle SNS: Uvod

Prete nam, međutim, dva bauka - gašenje entuzijazma i normalizacija vanrednog stanja. Prvi za sada ne funkcioniše: studenti su proslavili novu godinu ćutanjem, i Božić i serija slava koja je usledila nisu oborili masovnost blokada, skup ispred Ustavnog suda bio je posećen iznad očekivanja (s obzirom na termin i vremenske prilike). Trenutno, drugi mi se bauk čini opasnijim - Vučić i SNS bi mogli da naprave paralelnu stvarnost kojom bi zaobišli fakultete i škole i marginalizovali uticaj njihovih blokada. Zvuči maloumno, ali radi: za sve normalno, zdravo a kontra njima napravili su repliku u prethodnih 12 godina - od medija preko NVO (a zapravo GONGO) do lažne opozicije, koju porode pred svake izbore. Zašto ne bi i za škole i fakultete?

O svemu tome bi imalo smisla govoriti i pisati ovog januara, ali mene više zanima - dan posle. Jer, ova zemlja će valjda postojati i nakon pada aktuelnog režima. Postojaće, valjda, ali šta će u njoj ostati veliko je pitanje. O resursima koji su prodati ili devastirani na stranicama ovog lista mogli ste da čitate onoliko. Mene bi, zapravo, više zanimalo da vidimo šta će nam ostati od onih nevidljivih, a vrlo osetnih i za funkcionisanje jednog društva ključnih institucija i ustanova. Konkretno tu mislim na: medije generalno, RTS kao javni servis posebno, pravosuđe, političke stranke i izborni sistem sveukupno, Bezbednosno informativnu agenciju, položaj Srbije u kontekstu EU, SAD i Rusije i, na kraju, na javna preduzeća, a posebno Telekom.

Najpre, zašto baš ovi segmenti društva, a ne neki drugi?

Duboko verujem da je stanje u srpskim medijima dovelo do toga da se demokratija, višegodišnjim nesavesnim radom, uruši do maltene temelja. Ovde čak ne mislim ni na javne medijske servise, već na "privatne" medije, finansirane od strane režima, koji su temeljno zatrovali srpsku medijsku scenu, tako da je veliko pitanje da li joj uopšte ima leka, ili su se građani - čitaoci, gledaoci, slušaoci, oni ljudi zbog kojih ove novine izlaze - trajno pomerili na teren društvenih mreža kao osnovni izvor informisanja.

RTS je tu, svakako, poseban slučaj i poseban problem.

Slična je situacija i sa pravosuđem. Da nemamo nijedan drugi dokaz do presudu pred američkim sudom protiv države u slučaju kršenja ustavom zagarantovanih prava građanina Mišković Miroslava, a koja je dobrim delom sprovodio predsednik Vučić - bilo bi skandalozno. A nije samo to, znamo to dobro.

I političke stranke i izborni sistem generalno zreli su za remont. Bez obzira na torturu koju su opozicioni lideri prolazili od strane mehanizma režima, ovakav nastup i ovakav nedostatak sposobnosti da se valorizuje podrška kod dela građana pokazuju da nešto ne valja.

O potrebi za reformom BIA ništa ne svedoči bolje od događaja koji su usledili posle 1.11.2024. godine. A to, naravno, nije sve.

Brine, takođe, i spoljnopolitički kurs ove zemlje, koji bi nakon pada SNS morao makar da bude jasan - pa makar i jasno pogrešan. Ovako, nemoguće ga je nejasnog promeniti.

Konačno, javna preduzeća decenijama unazad predstavljaju rak ranu i srpske privrede i, paradoksalno, srpske politike, jer služe kao prostor za obezbeđivanje sinekura stranačkim poslušnicima. Slučaj sui generis ostaje - Telekom.

Sledeće nedelje: Srpski mediji - ima li nam leka?