„Dalje nećeš moći“: Piše Nikola M. Jovanović

Aktivisti ipak, iako nemaju strpljenja za državu koja ignoriše stav građana verujući da će ih primorati na projekat koji će uništiti životnu sredinu u tom kraju, a čiji uticaj bi mogao da se proširi po vodotokovima Srbije, i dalje računaju na savest svakog građanina i budućnost njegove dece i nisu spremni da zakorače u opozicioni rov koji je vlast iskopala medijskom izolacijom političkih protivnika i zatim ga ispunila blatom režimske tabloidne propagande čineći gotovo nemogućim pravljenje bilo kakvog smislenog koraka u političkoj borbi. U taj rov naprednjaci ubacuju i sve one koji kritikuju Vučića. Opozicija nema pristup medijima sa nacionalnom pokrivenošću, bilo da je reč o televizijama ili portalima i novinama, prisustvo na onome što bi trebalo da bude javni servis je na nivou statističke greške.

Poruka „Nećete kopati“ istinski obavezuje svakog građanina ove zemlje (ili pripadnika ovog naroda, kako kome više odgovara). Suštinski, radi se o pozivu na jedinstvo oko nečega što nas sve pogađa i celo društvo će pasti na ispitu ako svako bude gledao svoj interes. Zbog toga vrata moraju da budu otvorena za svakoga ko je spreman da stane među dojučerašnje protivnike, jer kopanje litijuma jeste suštinsko pitanje oko koga se određujemo svi.

Drugi putić je opoziciono suprotstavljanje u institucijama, ali i pomoć u borbi. Dobar deo opozicionih prvaka nosi ožiljke koje su zaradili suprotstavljajući se Vučićevom režimu, ali i dragoceno iskustvo koje vi aktivisti morali da cene.

Vučić nije u stanju, čak ni uz lažna istraživanja, koja može da izbacuje dnevno, da utiša pobunu, ali će probati da utiša one za koje veruje da može da kontroliše – zaposlene u javnim preduzećima i državnim institucijama. Dakle, one najugroženije.

Tu na scenu stupa opozicija koja mora da bude na usluzi svakome ko je protiv projekta koji bi na silu da proguraju, jer su napravili dogovore koje će zemlja morati da plati ako se ponište.

Deo ranije izgubljenog poverenja su već vratili borbom u Skupštini protiv naprednjačkog Golijata. Srbija je čula šta su posledice kopanja litijuma i kako ga vlast brani.

Sada je na delu teži deo borbe – odbrana prava građana na zemlju, vazduh i vodu. Tu nema pristalica opozicije i vlasti. Tu ima samo nas koji bismo da živimo u državi bogatoj vodama i dobrom zemljom. To mora da razume svaki opozicioni lider i stavi se u službu te borbe. Istovremeno, aktivisti ne mogu na opoziciju da gledaju sa nekim gađenjem, a pogotovo ne da ga emituju prema onima kojima se obraćaju.

Jedinstven front ljudi koji se bore za očuvanu životnu sredinu je crvena linija iza koje treba da stane svaki pojedinac. Zato bi iza onih koje pritiska vlast trebalo stati i učiniti ih spremnim da puste glas koji već dugo guše u grudima verujući da njihove sudbine nikoga ne interesuju i da samo mogu da računaju na ono što im vlast da.

Niko ne veruje vlastima kada govore o bezbednosti kopanja litijuma. Sa druge strane, vraćanje poverenja u opoziciju je igra koja je sada na stolu i vlast pokušava na sve načine da to osujeti, jer želi da kupi još vremena za dilove od kojih će se bogatiti, a koje će plaćati građani. Deluje da je opozicija naučila lekcije i da ima pravo na novu šansu.Vreme za gadljivost je davno prošlo.

Oba putića o kojima pričamo moraju na kraju da se sliju u reku ljudi koji će poslati poruku napisanu na jednom transparentu sa ranijih protesta: „Dalje nećeš moći.“