2
Iako navikao na svaku vrstu nesuvislosti u dugogodišnjim i beskonačnim logorejama Aleksandra Vučića i sa atrofiranim mehanizmom za bilo šta što bi čoveka još moglo iznenaditi od onoga što on prevaljuje preko usana, ovaj put sam pomislio da, ipak, nisam dobro čuo, razumeo ili pročitao.
„Deca od 12, 13 godina na Kosovu su spremna da poginu!“ Deca spremna da poginu?
Uz svo razumevanje njegove uobičajene potrebe za dramatizacijom i željom da stanje na severu Kosova predstavi što katastrofalnijim, konstatacija o deci „koja su spremna da poginu“ zaparala je uši i mozak i zazvučala užasavajuće. Iskoristiti decu za hiperbolizaciju političke poruke i to u kontekstu njihove potencijalne pogibije ne može biti samo slučajna omaška, već odjek jedne dublje i morbidnije patologije, zapravo refleks služenju jednom višedecenijskom densmakabru započetom u krvavom raspadu Jugoslavije u kojem su najnevinije žrtve upravo bila deca.
Ubio ih je politički, ideološki i nacionalistički ekstremizam koji je bio utkan i u temelje partije-praroditeljke aktuelnog predsednika koja je sa svojim posestrimama po opredeljenju i vrednostima iz ostalih naciona, orgijala diljem bivše zemlje. U tom đavoljem kolu deca su ginula, ostajala siročad, bila plod bestijalnih silovanja, njihove suze bi veliku reku napravile, a kuknjava njihovih majki i danas odjekuje ovim pustolinama od država. Onoj preživeloj je uništena mladost, tumaraju ovoj guravom planetom iščupanih korena sa hiljadu pitanja bez odgovora, nose požutele slike poginulih očeva, okupljaju se po grobljima i menjaju flastere na nikad zaraslim ranama.
Da ne idemo toliko ni u daleku prošlost, zar pre samo mesec i kusur dana, bukvalno pred našim očima i u mirnodopsko doba, u dva strašna masakra nije stradalo sedamnaestoro dece i da li je ta informacija mogla tako brzo izvetriti iz mozga predsednika, pa da se ne ugrize za jezik i zaustavi pre nego što izgovori rečenicu da su „deca od 12, 13 godina spremna da poginu“.
PROČITAJTE JOŠ:
Tamo gde caruje partijsko-mafijaški kartel koji se, preko leđa nedužnih građana, sukobio sa nezasitim političkim apetitom nacionaliste Kurtija sada treba da ginu naša deca. Za šta i za koga da ginu? Pitate li se da li je vaš zadatak bio da obezbedite ambijent da ta deca žive, a ne da ih dovedete u situaciju da budu žrtve? Šta mislite kako je ta rečenica zazvučala u ušima roditelja kosovske dece koja ionako žive u nenormalnim uslovima nametnutog geta i gde je njihov odlazak u školu i na igralište postao rizik? Šta to potičete kod te dece, trebaju li nam to novi kosovski junaci, ovaj put dvanaestogodišnjaci koje ćemo posle guslarski uzdići na pijedestal novomučeništva, a tek pre neku godinu smo jedva počeli da se sećamo boraca sa Košara gde je njih 108 ostavilo svoje kosti?
Da li je, uostalom, predsednik zaboravio na slogan svoje partije pred parlamentarne izbore od pre tri godine koji je glasio „Za našu decu“? Za šta u toj bljutavoj kaljuzi političke borbe uopšte služe deca? Da se njihova nevinost transferiše na politički proizvod i posvetli i zaglazira njegovu pokvarenost i banalnost, da se na njima napabirče politički poeni, da se podiđe roditeljskoj sentimentalnosti i da politički vampiri osveže sopstvenu krvnu sliku. Da je elementarne pristojnosti i skrupula u političkim kampanjama bi trebalo zabraniti pominjanje dece u bilo kom kontekstu, naročito ovde gde ne postoji generacija kojoj neka politička opcija nije prokockala ili pojela na klasu njenu budućnost.
Zato, dobro razmislite pre nego što iskopate rovove za osnovce i lakonski konstatujete da su spremni da ginu. Ne, nema ova zemlja više dece za nove sremske frontove, ni za nacionalna mahnitanja ovdašnjih napoleona kojima je problem kad se njihovo dete nađe u novinama. Ne, deca od 12, 13 godina na Kosovu (i bilo gde drugo) ne smeju da ginu. To je rečenica koju je trebalo izgovoriti, držati je se kao jevanđelja i uraditi sve da se tako nešto i ne pomisli, a kamoli postane mogućnost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
