Buđenje: Piše Nikola M. Jovanović

Mada reč jedinstvo opoziciji možda zvuči kao istrošena fraza, građanima je to jedinstvo potrebno. Na svakom koraku sistem koji je i pod demokratskim vlastima od 2000. do 2012. godine bio na staklenim nogama, jer su se institucije tek postavljale, posle 2012. definitivno je urušen.

U anarhiji naprednjaka (teško je govoriti o postojanju sistema) nasilje se ne sprečava jer nasilje predstavlja način na koji ta stranka vidi političku borbu – veruju da većina ima pravo na sve. Međutim princip „jači tlači“ ne prestaje tu. Nasilja ima kad pritiskaju ljude da se preseljavaju da bi bili glasači u drugom mestu, pod pretnjom otkaza u javnom preduzeću ili, kada je o najugroženijima reč, gubitkom povlastica od države. Nasilje koriste kad iseljavaju ljude gde im se ćefne jer im se učinilo da bi tu mogao da se ućari neki kvadrat. Odgovornost za nasilje u „Ribnikaru“ pokušavaju da sakriju. Možda bi pažljivije trebalo slušati vapaj porodica žrtava koje poručuju da se društvo još nije prenulo.

Suština je da pod naprednjacima sistema nema. Samo anarhija. Jedan je čovek na vrhu i što pre neko stigne do osobe iz njegovog okruženja, pre će mu problem biti rešen, pod uslovom da je spreman/a da se ubroji u (voljne ili ucenjene) podanike.

Suviše je stvari oko kojih je potrebno jedinstvo i građana i opozicije da bi ovi potonji mogli da se podele do te mere da razlike postanu nepremostive.

Zbog toga nastup opozicije na sednici na kojoj se birala još jedna Vučićeva ekipa za rasipanje para građana uliva nadu da je moguće doći do suštinskog jedinstva o tome da je promena potrebna. Potrebno je da se promenimo svi, da budemo odgovorniji, principijelniji, pa i oni koji bi trebalo da budu opcija koja će promeniti ovu zemlju i državu pretvoriti u servis građana, iako trenutno klizi u diktaturu.

Iako se raspala kao politička koalicija verujem da nekadašnje članice mogu da nađu prostor za nastavak borbe opozicije protiv nasilja. Srbija protiv nasilja nije samo ime neke koalicije. To je stav bar milion ljudi, a moguće i onih koji su primorani da glasaju za vlast kojoj nasilje na svakom koraku ne smeta.

Kakve god odluke budu donete do polovine maja među pripadnicima stranaka koje su jedno vreme bile zajedno - moraju imati na umu da potreba za borbom protivi nasilja ostaje.

Vučićeva vladavina na nasilju počiva i to je sada do te mere vidljivo da je Vladu pravio od starih kadrova jer novih nema. One koji bi pretrčali je potrošio, a druge gurnuo dublje u apstinenciju.

Činjenica je da je Vučićeva vladavina ogoljena, da je građani jasno vide i ona govori o tome da zenit njegove moći prolazi.

Neki zbog toga tumače da je Vlada koja mora da sprovede EXPO poslednja naprednjačka , sa ciljem da oligarhiji izašloj iz radikalskog šinjela obezbedi otpremnine. Dok moć vlasti opada, opozicija bi morala da stavi na papir šta joj je činiti. Najmanje što može da uradi je da ne razara temelje koje je postavio deo društva koje traži normalnu državu u kojoj su nasilje nije zakon, nego su zakoni isti za sve i svi imaju pravo na šansu.

Tu nema kalkulacija.

U suprotnom, nije daleko od stvarnosti opis Biljane Lukić da je sve tako osmišljeno da nema potrebe da razbojnici sa pištoljima ulete među publiku, jer će nam isprazniti džepove, uzeti satove, novčanike dok buljimo u predstavu. Vlada je sastavljena od vernih Vučićevih botova kojima on ne veruje ni toliko da im prepusti dan kada formiraju vladu, pa on zadatke i smernice saopštava iste večeri na servisu vlasti, da ne bi bilo zabune. Deluje da je i on svestan da njegovo prolazi. Zato se i okružuje sa onima koji slušaju bespogovorno. Opozicija, iako misli različito, mora da drži otvorena vrata za dogovor i borbu protiv nasilja kao temelj na kojem treba dalje zidati . Jer i to je deo šireg procesa buđenja društva o kojem nam porodice ubijenih u Ribnikaru govore.