Bolni tragovi iz proleća 1999: Piše Ivan Mrđen

Marina je tada bila u Americi, pa je nekako ispalo da je srećna okolnost što tog leta nije mogla da se vrati kući, jer smo uz pomoć Borisa Vukobrata iz Pariza uspeli da obezbedimo nastavak njenog školovanja u naredne dve godine. Milena je u tom periodu završavala treću godinu Ekonomskog fakulteta, a Maja je polaganje ispita na Pravnom zamenila ogromnom ulogom koju je imala u održavanju i koliko toliko normalnom funkcionisanju porodične radnje “Tri sestre” na Crvenom krstu…

Spolja gledano, sve je izgledalo normalno. Zato me je zaista pogodilo nešto što je Milena upravo objavila na Linkedinu, jedinoj društvenoj mreži u kojoj ona aktivno učestvuje. Preneću njen tekst u celini, upravo zbog toga što sam čitajući tih dvadesetak redova prvi put shvatio koliko je sve što se tada događalo bilo dramatično i kakve je sve traume moglo da ostavi za sva vremena.

Ako sam tada, kao neko ko je čitavu poslednju deceniju prethodnog veka proveo u medijima koji su se suprotstavljali ludilu miloševićevsko-radikalske politike (“Borba”, “Vreme”, “Danas”, “Naša Borba” i “Blic”), uglavnom u sebi i sam sebi odobravao udar “veće sile” na glavne poluge njihove vlasti, danas bih se ipak osvrnuo i upitao makar moje najbliže kako se osećaju i o čemu razmišljaju kad čuju zvuk sirena za vazdušnu opasnost ili eksplozije u blizini…

Da ne pametujem previše post festum, evo Mileninog zapisa:

“1999. godine, kad je Srbija bombardovana, moja sestra je bila u Americi. Tada je bio dial-up internet. Čekali ste vezu. Čekali ste da se stranica učita. Ona je čekala da joj kažemo da smo dobro.

Ovaj mart je trebalo da bude veliki porodični mesec. 18. rođendan njenog starijeg sina. Moja ćerka se vraća u Srbiju. Naši roditelji nas posećuju u Australiji, a zatim lete za Dubai. Proširena porodica i prijatelji putuju iz različitih zemalja da bi se ponovo ujedinili u Dubaiju, gradu koji povezuje svet. Sve je isplanirano. Sve je spremno. Sada je odloženo, otkazano ili promenjeno.

Večeras, u Dubaiju, njeni dečaci spavaju u hodniku, dalje od prozora. Osvežavam vesti i tražim jednostavan znak ‘dobro smo’ svakog sata, samo da znam da su bezbedni.

Tada nas je Marina čekala. Sada ja čekam nju. Uvek sam se nadala da naša deca nikad neće razumeti tu vrstu čekanja. Pa ipak, evo nas, ponovo živimo našu verziju toga. Trenuci poput ovog podsećaju vas šta je zaista važno. Porodica na prvom mestu. Uvek!”

* * *

Ovih dana vidim da su bolni tragovi iz proleća 1999. ostavili neku vrstu kolektivne traume u sećanjima građana Srbije. Odatle potiču i podeljena osećanja i dijametralno suprotni stavovi i komentari u pogledu aktuelnih događaja na Srednjem Istoku.

Nemoguće je istovremeno osuđivati SAD i Izrael zbog napada na Iran, a strepeti za rodbinu i prijatelje u zemljama Persijskog poluostrva zbog iranskih napada na te države. Nemoguće je istovremeno zaboraviti bombe po Beogradu iz proleća 1999. i iransko mešanje u sukobe u Bosni i Hercegovini tokom prve polovine te decenije… I tako redom…

Zato je moj savet svima koji bi da o svemu ovome pametuju, neka se prvo osvrnu oko sebe i razmisle o sopstvenoj porodici. Možda danas ove američke, izraelske i iranske bombe ciljaju i padaju daleko od vas, ali zar nisu koliko juče ciljale i padale po vašem komšiluku.