2
Proslavljeni harmonikaš u bolnoj ispovesti za Kurir uoči godišnjice smrti sina evocirao je sećanja na najteži dan u svom životu, a ispričao je i kako se bori sa tugom.
Mirka Kodića zadesila je najgora tragedija koju roditelj može da doživi – izgubio je sina. Aleksandar, sin čuvenog harmonikaša, iznenada je preminuo u snu 27. oktobra 2023. godine u stanu na Karaburmi.
PROČITAJTE JOŠ
Uoči prve godišnjice muzičar je smogao snage da u bolnoj ispovesti za Kurir evocira svoja sećanja na najteži dan u životu. Ispričao je kako je uspeo da se izbori i da nastavi život nakon svega.
– Šta znam… Kao i prvog dana bez njega. Kako da ti kažem… Ja i dalje sviram i dalje sam na sceni i volim harmoniku jer je to moj posao. Muziku ne puštam u autu. Na svirke, koncerte i svadbe idem. A kako mi je, iskreno da ti kažem, ne znam. Osećam veliku tugu i prazninu. Ja sam njemu u čast zasadio jedno drvo u dvorištu moje kuće u Jajincima, a jednu sobu u novoj kući sam namenio njemu. On je uvek pored mene, i kad sedim u restoranu, i kad sam u kladionici, i kad sedim kući za ručkom, kad vozim auto…. Imam takav osećaj i tako će biti dok sam ja živ. Neću ni jednog momenta da poverujem da ja njega više nemam. Mislim da ja nisam ni spreman, niti sam toliko jak čovek da to prihvatim. Teško je! Aca je sahranjen tamo gde su sahranjena deca iz škole „Ribnikar“. Imali smo neke akcije, mi smo se udružili i napravili smo toj našoj deci lepo uređenu večnu kuću.
Mirko je otkrio da li je dobio nove informacije o uzroku smrti njegovog sina.
– Ne. To je bilo srce, na spavanju. Dalje ja nisam ni istraživao, niti me interesuje više. Njega nema.
– Dolazi mi često u snu. Uvek se nešto smeje na nekom biciklu i priča sa mnom, za razliku od moje bivše supruge Jasne, Aleksandrove majke, koja ga jako retko sanja. Možda je do sad jednom samo. A ja baš često. Možda je to zbog toga što ja kad sviram, sviram za njega i za mene. Nešto postoji tu. Mislim da on to oseća i da to dopire tamo do njega na nebu. Bio je sveto dete. Mi smo se molili Svetoj Petki da nam podari dete, ona nam ga je i podarila, a na njen praznik je i umro. Ona ga je uzela za sebe. I šta sad ja mogu da kažem?
Kodić je odgovorio na pitanje da li je razmatrao da prestane sa nastupima nakon tragedije.
– Da nisam svirao onaj koncert na Kolarcu malo pre 40 dana od njegove smrti danas bi se jako puno kajao. Pitao sam tada moju sadašnju suprugu Silviju i bivšu suprugu Jasnu da li da idem na taj koncert ili da ne idem. Obe su mi rekle da obavezno moram da idem jer će me Aleksandar slušati. I ja sam otišao. Da nisam tad otišao, možda bih ja i prekinuo da sviram. On bi se razočarao na onom svetu. Taj koncert je za mene bio neka prekretnica.
Otkrio je i kako se sa bolom nosi majka njegovog sina.
– Jasni je još teže. Čujemo se redovno. Odem ja i na Karaburmu, odem u tu sobu. Subotom smo svi zajedno na groblju. I moja sadašnja supruga i Jasna. Mi smo izgubili zajedničkog sina. To nije mala stvar. Ne daj Bože, nikom. Život ide dalje. Acinoj majci je teško jer ona nema nikog više – ni oca, ni majku, ni sina, ni ćerku. Ja imam jednog starijeg sina, ćerkicu, pa mi opet neko kaže „tata“, a njoj niko nema da kaže „mama“. To su jako teške stvari.
Harmonikaš je govorio i o tome da li je predosetio da će doći do tragedije.
– Nikad me nije zvao „tata“, neki put me je zvao „ćale“. Uvek me je zvao „kralju moj“. Imam kući jedan duks na kome piše „king“ (kralj). Ima jedna slika na kojoj smo on, moj stariji sin, ćerka i moja dva unučića od starijeg sina. Ja sedim na stolici, a oni iza mene. To smo se slikali u maju prošle godine. Slučajno, na terasi moje kuće, pekli smo neki roštilj. Šta to znači? Otkud meni to da ja prikupim svu moju decu i da se slikamo zajedno? Kao da sam znao da će neko sa te slike jednog dana otići. Taj duks nikad više neću nositi, uramiću ga.
Kodić se prisetio i trenutka kada je pronašao sina.
– Sećam se svega. Ja ni ne pokušavam, niti želim to da zaboravim. Izgledao je kao da spava. Ni pomislio nisam da više nije živ. Nisam ja jak čovek, nego sam dostojanstven. Takav sam svuda.
Otkrio je i da mu se javljaju sinovljevi drugovi i kolege.
– Kako da ne. Napravili su i klub „Aleksandar Kodić“, pa su odigrali i turnir na Adi Ciganliji. Osvojili su zlatnu medalju. Postaće tradicionalan. To su divni momci, uvek me pitaju kako sam sa zdravljem. Javljaju se i radnici sa kojima je radio kao barmen kod Dejana Bodiroge.
