0
Pevačica Rada Manojlović rano je ostala bez majke, a o tome je često i govorila.
Njen otac, se kasnije oženio sa Suzanom, koja je jednom prilikom ispričala da nikada nije pravila razliku između Rade i njene sestre i njene dece, ali da nije ni pokušavala da zameni njihovu majku.
PROČITAJTE JOŠ:
„Ja ne volim da dajem izjave ja nisam javna ličnost. Ja kada sam došla da živim ovde sa njihovim ocem, ja se nisam trudila da im zamenim majku. Tretiram ih isto. Glupo bi bilo da kažem da ih volim više od svoje dece, ali ne razvajam ih. Svaka dobije isti poklon za rođendan“, istakla je ranije Suzana za „Premijeru“, prenosi Blic.
Podesetimo, Rada je sa je sa 19 godina ostala bez majke, koja je kao mlada perminula od karcinoma grlića materice.
„Ja sam imala 19, sestra 17 godina. Imala sma najbolju drugaricu u selu, čak i sestru, tamo smo svi Manojlovići rođaci, ona je moje godište, ’85. njoj je mama umrla kada je imala dve godine i ja sam se ceo život pitala kako joj je i ceo život molila Boga, jer mi smo sedele u klupi zajedno, bila mi je najbolja drugarica i nekako gledajući nju uvek mi je bilo teško zbog nje i samo sam razmišljala da se meni ne desi, samo da moja mama“, počinje razgovor o bolnoj temi Rada Manojlović u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“.
„Posle sam počela da razmišljam da li je moguće da to čega se plašiš da ti Bog i nameni. Neverovatno, ja sam se toliko plašila, ona nam je svima bila slaba tačka u selu i u meni je bio strah samo to da se ne desi, samo to da se ne desi. I, kada se moja mama razbolela, bolovala je godinu i po dana, ja to uopšte nisam doživljavala ozbiljno. Ne mogu da zaboravim nikada njene reči, ona je bila isto kao i ja, kada se nečega plašim volim da mi neko da neku potvrdu, kada pitam: ‘Šta misliš, da li će biti sve u redu?’, da mi neko kaže: ‘Hoće’, i da se ja smirim. Sećam se, naša majka je stalno, ona je osećala i imala taj strah, i često je pitala mene i sestru: ‘Šta mislite hoće li vaša majka da ozdravi?’, a mi smo joj govorile: ‘Naravno mama'“, ispričala je Rada, pa dodala:
„Ja sam u tim godinama već radila svadbe, šatore, uporedo, drugi pevač peva na svadbi, ja na pauzi učim za školu i dobijam sve petice i nisam imala vremena da razmišljam o njoj u smislu te bolesti i da se ja udubim u to. Još sam čula da se to leči u ne znam kolikom procentu, nije mi padalo na pamet da je to kod nje taj neki stadijum. Čak je jedan period, šest meseci, sve bilo u redu sa njom, na nekim kontrolama je sve bilo čisto, tako da sam ja bila to je to. Međutim, recidiv se vratio. Dosta nesvesno me je sve to dočekalo.“
Pevačica se prisetila i najtežeg trenutka.
„I sam taj trenutak… Ja sam bila sa njom do samog kraja, ja sam nju držala za ruku. Kada kažeš nešto živiš, doživljavaš, gledaš i kao da nisi to ti, kao da sam se izmestila iz same sebe i odnekud ja sad to gledam. Mislim da sam tako to i prevazišla, nastavila sam da živim dalje i da radim. Negde sam psihološki poništila sve to. Ne pamtim kada sam plakala, mogu da nabrojim kada sve od 2004. godine sada će biti punih 20 godina kako je nema. Jesam plakala kako vreme prolazi, evo sada ja recimo imam 37 godina, ona se u mojim godinama, za nekih još šest meseci razbolela, kada dolazim u te godine tek shvatam koja je to mladost. Ja to tada možda nisam doživljavala. Onda pomislim, čoveče kako je bilo njoj, još je imala i nas dve. Mislim da je njoj najžalije što je nas dve ostavila. Ali isto tako se sećam koliko je ona bila smirena. Ja sam paničar, opraštam se sa životom kada me boli zub ili glava, a ona je bila, evo sećam se, moja sestra je jako dobro kuvala, učila je od nje, i već je majka bolesna dugo i već su nam rekli da je to sve loše, ja nikada nisam verovala u te prognoze, ali moram da vam kažem kada su rekli da će živeti još mesec dana, 30 dana je još živela. To je neverovatno. Meni oni to pričaju, ali to ide, odlazi od mene, odbija se, ja to ne slušam nisam htela to da prihvatim nikako. I, sestra kuva nešto i počinje da plače jer sve to znamo, a majka onako, sećam se, jedva ide, onako bolesna, maltene na samrrti kaže: „Marija ti ne smeš da plačeš, ti moraš da misliš da ćeš imati svoju decu sutra, moraš da budeš jaka“, rekla je Rada, pa nastavila:
„Veče pre nego što je vodimo u bolnicu, ona će sutradan umreti, da sad ne pričam neke detalje, desilo joj se nešto, pala je onako na krevet i ja se tu već slomim, ja sam tu videla da je to kraj, već šamara realnost i počnem da plačem kao kiša ispred nje, i ona me pita onako, bez ijedne suze, tu sam počela da joj pričam da je ona moj heroj, jer ne mogu da verujem da ona nije plakala, kao da to nije bila ona, kao da smrt nije ništa, njoj je mnogo više bilo stalo kako ćemo nas dve… Ja se prospem, to je prvi put da sam plakala, da sam došla do svesti da to nije laž. Ja pored nje krokodilske suze, ona kaže: ‘Radmila zašto plačeš?’, ja tu njoj kažem: ‘Zato što nisam provela više vremena sa tobom’, jer ja sam bila stalno na svirkama, stalno u školi. Ja sam zarađivala i ona meni kaže: ‘Molim?! Radmila, neću više da te vidim da si plakala, jer da ti nisi radila…’, jer pevanje je kao i sada i tada bilo više nego prosečna zarada, jer tata je mogao da zaradi nešto, ali ja sam deset puta više zarađivala i ona meni kaže: ‘Da ti nisi pevala, da nisi radila, ja ne bih imala da se lečim’, jer mi smo sve davali za lečenje: ‘…i ne bi mi produžila život za ovoliko’. I meni prestanu suze kao rukom odnešene. Tako je znala jednom rečenicom da me smiri. Ja to i dan danas pamtim, ona je umela da me smiri, da smiri neku moju grižu savesti, sve te moje propuštene trenutke. Sada kada bi vratili vreme, džaba pare i džaba sve kad nisam provela vreme sa njom.“
BONUS VIDEO: Rada Manojlović besna na javnost zbog kritika da je glupa
