0
Glumicu Zlatu Numanagić publika najviše pamti po liku Lole Golubović u kultnoj seriji "Srećni ljudi", ali i po ostalim ulogama u serijama "Moj rođak sa sela", "Ljubav i mržnja"...
Zlata Numanagić se u „Srećnim ljudima“ pojavila kao zamena Tanji Bošković koja je prvobitno tumačila lik Lole Golubović, i publika ju je u toj ulozi prihvatila i zavolela.
Ipak, smatra da je to bilo vrlo nezahvalno, kao i da su mišljenja publike bila podeljena kada je ova zamena odrađena.
Glumica je sada za Nova.rs govorila o svojoj karijeri, ugostiteljstvu kojim se bavila pre nekoliko godina, a prisetila se i koleginice Radmile Savićević, kao i pokojnog supruga kojeg nije prebolela posle toliko godina.
Kako je izgledalo vaše detinjstvo na Dorćolu?
– Sad se sve promenilo, rade Dušanovu ulicu i ne može se živeti od mašina i prašine. Tada je bilo i opuštenije, bezbrižnije. Bilo je sankanja niz Dositjevu, malo saobraćaja… Nikakvih novotarija koje donosi svako vreme, tako da je bilo na neki način mogu da kažem, idilično. Igranje na ulici non stop, stalno smo bili na svežem vazduhu.
Da li vas ljudi i danas prepoznaju po liku Lole Golubović iz „Srećnih ljudi“?
– Imala sam privilegiju da igram u serijama koje su voljene i često reprizirane. Naravno, prepoznaju me. Sada ljudi nisu toliko navalentni kao što su nekad bili, da niste mogli ni da ručate na javnom mestu. Sada vam nenapadno daju do znanja da vas prepoznaju i to je prijanto.
Šta su vam ljudi najčešće govorili kada vas sretnu na ulici dok su se „Srećni ljudi“ emitovali?
– Najviše su pričali o tome kako je moguće da se Rada Savićević, koja mi igra svekrvu i ja, pojavljujemo na kafama i u prodavnicama zajedno. Kako to da se ne svađamo, jer su očekivali da je to stvarno. Poistovetili su nas sa likovima koje igramo.
Često ste govorili o prijateljstvu sa Radmilom Savićević. Kakva je ona bila privatno? Čega se najčešće sećate kada je ona u pitanju?
– Ona je bila jedna divna, odmerena, prava gospođa, i to što je igrala žene iz naroda nije imalo veze sa njenim privatnim životom. Bila je prava građanka. To što je bila velika glumica uveravalo je publiku da je ona u stvari i privatno takva. Ne, ona je bila vrlo načitana i spadala je u red obrazovanih žena. Vrlo je bila prijatna i otvorena, direktna, nikada se nije prenemagala iliti izgiravala nešto što nije. Na mene je ostavila veoma prijatan utisak.
Imali ste sreću da vas ljudi prihvate kao drugu Lolu. Koliko je nezahvalno zameniti u seriji nekoga kao što je Tanja Bošković?
– Upravo tako. Baš je bilo nezgodno. Zaista je bilo nezahvalno za mene da nasledim Tanju koja je veoma voljena glumica. Naravno, i tada i sada. Ja sam razgovarala sa rediteljem Aleksandrom Đorđevićem i rekla mu da ću morati da razmislim da li da prihvatim tu ulogu i da se prvo čujem sa Tanjom. Kada smo se čule, razumela sam da ona hoće da izađe iz projekta i to je to. Tako sam ja ušla zahvaljujući Pavićima koji su prilagodili ulogu mom habitusu, mojoj glumačkoj ličnosti. Posle je jedan deo publike voleo Tanju i nije im se dopadalo što sam ja ušla, a drugi su govorili: „Baš je divno što ste vi ušli, više nam se dopadate od Tanje“, tako da o ukusima ne treba raspravljati. Osnovno je da je to veoma, veoma nezahvalno, pogotovo što je bila „suva“ zamena. Svi smo se pravili blesavi da ne znamo da je to druga glumica, i publika i partneri.
Da li ste ostali u kontaktu sa nekim iz Srećnih ljudi?
– Kako da ne, naravno. Kada se ne viđamo, onda se pozdravljamo. Jugoslava Drašković i ja se stalno dogovaramo da se vidimo, ali nikako.
Jednom prilikom ste rekli ste da su vam za uloge nudili 50 evra?
– Nisu meni lično nudil baš 50 evra, ali tako sam čula za honorare. Recimo da su dva, tri puta manji nego pre desetak godina, i ja ne vidim razlog zbog čega je to tako, jer je život skuplji sada, te bi trebalo da su valjda i honorari veći. Više bih volela da mi kažu: „Nećemo vas platiti jer je honorar ponižavajuć“. Radije bih ono što želim da igram odigrala za jedan dinar, a ne da me uvrede nekom besmislnom svotom novca.
Da li ste tokom karijere odbijali uloge?
– Nisam imala prilike mnogo da odbijam. Mi smo generacija koja u pozorištu apsolutno ništa nije odbijala. To vam je zadatak. Sve što sam dobijala sviđalo mi se, pa sam uglavnom prihavatala. Desilo se da sam par puta odbila nešto jer sam bila u nekim drugim poslovima, i vrlo često sam preporučivala svoje koleginice za poslove koje ja nisam mogla da uradim. U naše vreme nije bilo ovoliko glumaca. Baš smo bili svi jako zaposleni.
Kako vam se danas čine nove serije, i nova postava glumaca?
– Radi se, lepo je, ima mnogo serija koje se snimaju, i to je veliki plus. Zaista je bilo jedno zatišje veoma dugo, a sada se snima koliko hoćete. Nisu sve nekog visokog kvaliteta, ali uvek može da se probere. Ima svega i svačaga. Ima nešto što upšte ne mogu da gledam, a ima i onih gde jedva čekam da dođe sledeća epizoda.
Da li mislite da se starije kultne serije poput „Srećnih ljudi“ više ne mogu da se ponove?
– Naravno da ne mogu. To je potpuno druga logistika, drugi pristup. Mi smo tada snimali četiri, pet dana jednu epizodu, imali probe kao za pozorišnu predstavu. A sada se za pet sati snimi jedna epizoda, tako da ne znam koliko to utiče na kvalitet, a verovatno da da u mnogim slučajevima. To su neponovljive stvari. Ne može to tako na brzinu.
Vi ste zvanično u penziji, ali i dalje ste angažovani u pozorištu…
PROČITAJTE JOŠ
– Sada su nam otkazali neke predstave i igranje na Tašmajdanu jer se situacija pogoršala. Uopšte mi nije jasno šta će biti od jeseni, kad nas hladno vreme natera da budemo u zatvorenom prostoru. Ne znam uopšte kako ćemo i da li ćemo uopšte igrati. Mi smo pored radnika u fabrikama verovatno najugoroženija vrsta, jer ne možemo onlajn da glumimo.
Pre par godina držali ste restoran u Albaniji, kako je došlo do toga da se oprobate u ugostiteljstvu?
– Ja sam sa prijateljicom bila na letovanju i videle smo da tamo ima potencijala za tako nešto. Imale smo sreću da pronađemo restoran i iznajmile smo ga. Međutim, dogovor je bio da kad ja budem imala obaveze oko glumačkog posla, da ću ja morati da izađem iz toga i to se nažalost dogodilo. Nismo nastavile, držale smo restoran četiri i po meseca. Vrlo smo dobro poslovale, moglo je to da se lepo razvije, ali što se kaže, prva godina se u vodu baca. Nismo imale prilike da vidimo kuda bi nas to dalje odvelo. Bilo je divno i neobično iskustvo. Moram da priznam da sam po malo avanturistkinja i to se očitalo u otvaranju tog restorana.
Ko vam je kroz život najveća podrška?
– Nemam potrebu da se oslanjam na druge ljude. Uglavnom se ljudi oslanjanju na mene. Imam uski krug prijatelja i mog sina na kojeg uvek mogu da računam, kao i on na mene. Naravno vrlo mi je važno njegovo mišljenje o bilo čemu, ali ne mogu da kažem da se oslanjam na njega.
Smrt supruga ste podneli veoma teško. Kakve uspomene vas vezuju za njega i kakvu emociju izaziva kod vas sećanje na njega?
– Uvek istu, svežu i kao da je juče bilo. Velika zabluda je da vreme leči sve. Ali sasvim sigurno vreme doprinosi tome da vi to možete da spakujete i da postane samo vaša stvar, vaša tuga i bilo kakva emocija u odnosu na to.
Šta vam je trenutno prirotitet i koji su vam planovi za dalje?
– Ja sam osoba koja voli puno da putuje i koja još uvek to može, i jako mi je žao što to sada ne mogu. Sada nas je ova situacija sprečila da putujemo i to mi užasno nedostaje. Što se planova tiče, nemam nikakve, nego samo da preživimo ovu koronu. Jedini plan mi je da ostanem zdrava. U tom smislu sam jako oprezna. Čak i kada su popustile mere, što smatram nerazumnim potezom, ja sam se i dalje ponašala kao da su svi oko mene zaraženi i da sam ja zaražena. Nosila sam masku non stop, izbegvala sam da idem kada su velike gužve. Vodim računa, ali nije mi prijatno. Nemam paniku, ali izvesnu dozu straha svakako imam.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
PROČITAJTE JOŠ
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
