Bio je velika jugoslovenska zvezda, a živeo vrlo skromno i umro u tišini: Životna priča čuvenog Gige Moravca

Od detinjstva je pokazivao svestranost – bavio se košarkom, fudbalom i biciklizmom, a uspeo je da zaigra i za seniorski tim KK „Sloga“ sa samo 17 godina. Ipak, nakon što je odslužio vojni rok, odlučio je da se okrene umetnosti i upiše glumu – odluka koja je obeležila čitav njegov život.

Detinjstvo

Majka Leposava Nikolić, glumica i učiteljica, ostavila je dubok trag u njegovom životu. U intervjuu za „Blic žena“, prisećao se topline doma i specijaliteta iz kuhinje svoje majke:

„U Kraljevu, gde sam se rodio i odrastao, kuvala je majka koliko je stizala, jer je imala gomilu obaveza. Pravila je uglavnom srpska jela, a budući da je bila poreklom iz Sombora, spremala je i vojvođanske specijalitete. Pamtim njene šufnudle i đevrek za Uskrs, koji nije nalik današnjem“.

Studentske godine

Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Nikolić je studirao u klasi sa Predragom Ejdusom, Mikijem Manojlovićem, Goranom Sultanovićem i Draganom Maksimovićem. Godine 1970. postaje član Narodnog pozorišta, gde počinje njegov profesionalni uspon.

Nije davao često intervjue, ali kad jeste, govorio je sa dozom samoironije, topline i mudrosti. Bio je, kako su ga zvali, tiha legenda srpskog glumišta.

Giga Moravac

Nikolić će zauvek ostati upamćen po ulozi Gige Moravca u kultnoj seriji "Bolji život", koju su milioni gledalaca pratili krajem 80-ih i početkom 90-ih godina. Uloga brižnog oca i nesnađenog muža unela je toplinu i humor u svakodnevicu tadašnjih porodica.

No, Giga je samo jedan deo njegove karijere. Igrao je u velikom broju ostvarenja, među kojima se izdvajaju: „Boško Buha“, „Petrijin venac“, „Gluvi barut“, „Policajac s Petlovog brda“, „Glava šećera“, „Gore-dole“, „Vuk Karadžić“, „Kraj dinastije Obrenović“, „Ljubav, navika, panika“, „Senke nad Balkanom“, „Montevideo, Bog te video“, „Parada“, „Za kralja i otadžbinu“, „Otac“, i mnoge druge.

Tri braka

Marko Nikolić se ženio tri puta, a iz svakog braka ima po jedno dete – ćerku Senku, sina Nikolu i najmlađu ćerku Minu, koja je krenula njegovim glumačkim stopama.

„Kad je reč o duhovnosti i pravoj, iskrenoj ljubavi, nisam birao. Nije bilo bitno da li je poznata ili nepoznata ličnost, da li je umetnica ili sportistkinja, da li je visoka, niska, mršava, debela. Kad mi se nešto svidi u njoj, moglo je njih petsto da mi skrene pažnju kako nisam normalan, ne bi vredelo, jer ja sam sebi našao nešto što mi je interesantno. Ne znam da li na žalost ili na sreću, ali tri puta sam se ženio i imam troje divne dece iz ta tri braka. Ne mogu da kažem kako mi je žao što nisam imao deset žena i desetoro dece, bilo bi previše“, rekao je glumac tada.

Njegovu najmlađu ćerku Minu gledaoci su mogli da vide u seriji „Urgentni centar“, ali i u šou programu "Survivor". Marko je istakao kako je sam inicirao da ona dobije priliku da glumi u profesionalnom projektu, želeći da vidi kako izgleda rad na „pravom filmu“:

„Pa i svaki hirurg bi svom sinu hirurgu dao da operiše. Zašto ne bih i ja pomogao svojoj ćerki da uđe u svet glume?“.

O deci je govorio sa ogromnim ponosom. Senka je godinama radila kao urednica spoljne politike na Radio-Jugoslaviji, Nikola živi u Italiji i bavi se nekretninama, dok je Mina ostala u Beogradu i posvetila se pozorištu i filmu.

Marko je u mladosti živeo brzo, raskošno i po sopstvenim pravilima. Bio je poznat po boemskom životu, a u intervjuima nije skrivao svoje navike:

„Ko nije iskusio glad, ne zna da ceni hranu. Znao sam da ispratim devojku do Zvezdare, svratim u ‘Lion’ i poručim tatar biftek. Pokazujem ličnu kartu, pokazujem novac. Uživam, pa onda danima nemam ni za kiflu“.

Starost

U poslednjim godinama života borio se sa teškom bolešću, ali je do samog kraja ostao dostojanstven, iskren i pronicljiv:

„Ne mogu da kažem kako mi je ovo drugi život. Lepo je što sam to odložio, ali svestan sam da je to samo odlaganje. Kad vam automobil ukoči na pet centimetara, znate da je sve samo – privremeno“.

„Izuzetno sam se plašio bolesti. Preživeo sam ivicu života. I to je strašno. Od tada – ne pijem, ne pušim, ne jedem meso. Bio sam sladokusac koji je voleo da kuva. Danas kuvam ono što moram da jedem“.

Preminuo je 2. januara 2019. godine, u Zvezdarskoj bolnici u Beogradu, u 73. godini. Vest o smrti objavila je njegova ćerka Mina objavivši njegovu fotografiju sa datumima rođenja i smrti na društvenim mrežama.

Epitaf

Kada su ga pitali da li za nečim žali, odgovorio je u svom stilu:

„Kad bih počeo da razmišljam, sve bi se, što kaže moj omiljeni Oliver Dragojević, svelo na to da kad skupiš šta je bilo, ceo život u jednu pesmu stane. I meni se sada čini da je tako"

Gluma kao poziv, ne kao profesija

Marko Nikolić nikada nije glumu shvatao kao posao – za njega je to bio poziv, gotovo duhovna disciplina. Bio je poznat po tome što je u svakoj ulozi pronalazio nešto autentično, neponovljivo i duboko lično. Nije bio čovek velikih izjava u javnosti, ali su mu kolege svedočile kao čoveku koji je znao da „sluša partnera na sceni“ – nešto što danas nedostaje, kako često ističu starije glumačke legende.

U Narodnom pozorištu, gde je proveo više od četiri decenije, igrao je sve – od klasičnih drama, preko savremenih komada, do političke satire. Bio je poznat po svom diskretnom humoru, smirenoj energiji i izuzetnoj pripremljenosti.

Pozorište

U pozorištu je debitovao početkom 1970-ih, a publika ga je ubrzo zavolela zbog specifične topline koju je unosio u svaki lik. Glumio je u komadima Nušića, Sterije, Molijera, Gogolja, ali i u modernim tekstovima savremenih srpskih i stranih autora. Njegov Lopov u „Pokondirenoj tikvi“, Živadin u „Sumnjivom licu“ i Prota u „Kir Janji“ pamte se i danas kao besprekorne interpretacije.

Mlađe kolege često su ga pominjale kao uzor i mentora, iako on sebe nikada nije želeo da vidi u ulozi „učitelja“. Za sebe je govorio da je večiti učenik.

Likovi koje pamtimo

Iako je za širu publiku ostao najprepoznatljiviji kao Giga Moravac iz „Boljeg života“, Marko Nikolić se tokom karijere pojavio u preko 80 filmova i serija. Uloga Đorđa u „Petrijinom vencu“ jedno je od njegovih najemotivnijih ostvarenja, gde je na upečatljiv način prikazao tišinu i snagu muškarca koji voli, ali ne ume da pokaže.

U filmu „Boško Buha“, igrao je vojnika čije prisustvo daje emociju celokupnom narativu. U „Paradi“, igrao je komičnu, ali ljudski duboku epizodnu ulogu, kojom je pokazao da je i dalje savremen, pronicljiv i aktuelan i u poznim godinama.

Marko Nikolić je bio deo generacije koja je u glumačke vode ušla šezdesetih i sedamdesetih godina, zajedno sa velikanima kao što su Miki Manojlović, Predrag Ejdus, Dragan Nikolić, i drugi.

Jedna od njegovih bliskih prijateljica bila je Milena Dravić, koja ga je zvala „mirnom lukom“, i s kojom je igrao u nekoliko pozorišnih komada. Njihovo prijateljstvo trajalo je decenijama, i obeležilo je zlatno doba domaće glume.

Nakon njegove smrti, brojni glumci, reditelji i producenti delili su uspomene na Marka. Jedna od njih, tadašnja upravnica pozorišta „Boško Buha“, izjavila je:

„Kada bi Marko došao na probu, i najmlađi glumac bi znao da treba da ućuti. Ne zbog straha – nego iz poštovanja. Imao je tu retku tišinu u sebi koja menja prostor.“

Domaći mediji preneli su da je Nikolić poslednje dane proveo mirno, u krugu najbližih. Vest o njegovoj smrti objavila je ćerka Mina na Fejsbuku, uz jednostavnu poruku: fotografiju svog oca i dve godine – 1946 i 2019.

Njegova sahrana održana je u tišini, kako je i želeo. Iako je mogao da dobije državni ispraćaj, porodica je odlučila da sve ostane u krugu najbližih.

U sećanju publike

Marko Nikolić ostaje jedan od najvoljenijih glumaca koji nikada nisu težili zvezdanom statusu, a ostavili su neizbrisiv trag. Njegova prirodnost, odsustvo pretenzija i sposobnost da u svakom liku pronađe čoveka, učinili su ga umetnikom čije uloge preživljavaju sve promene generacija i trendova.

Bio je čovek koji nije voleo buku, koji se nikada nije trudio da bude „viđen“, ali se uvek video – i osećao – u srcima onih koji su ga gledali.