0
Glumica Zorica Šumadinac bila je poznata srpska filmska i pozorišna glumica, koja je svoju karijeru prerano završila.
Zorica je rođena 1946. godine u Beogradu, a FDU upisala je 1966. godine zajedno sa Svetlanom Bojković, Petrom Božovićem, Dobrilom Stojnić, Borom Stjepanovićem…
PROČITAJTE JOŠ:
Prvu filmsku ulogu Bojane stekla je u filmu „Kad budem mrtav i beo“, nakon čega su usledili „Prijetnja“, „Građani sela Luga“, „Mister dolar“, „Laža i pralaža“, „Morava 76“ i druge.
Nažalost, njena karijera je bila kratka, a njen pozorišni kolega Slavko Simić nije želeo da ljudi zaborave ko je bila Zorica, te je napisao feljton posvećen njoj. U uvodu kaže: „Biografiju Zorice Šumadinac napisao sam uveren da je to, kao umetnik i kao i kao čovek, višestruko zaslužila“.
Prema njegovim rečima, Zorica je od detinjstva bila bolešljiva, često se razboljevala, ali uprkos probelemima, kroz život je koračala nasmejana. On je otkrio da gluma nije bila njena prva ljubav, već da je ovime počela da se bavi, pošto nije mogla baletom i muzikom.
Balet je godinama vrlo uspešno trenirala, ali zbog njenog zdravstvenog stanja, problema sa plućima i oslabljenog imuniteta, brzo su morali da je ispišu.
Njen naredni izbor bila je muzika, ali njena porodica nije imala gde da stavi klavir. Prva komšinica odlučila je da Zorici dozvoli da svira na njenom klaviru, ali i to je bilo kratkog roka, te je i od ove ljubavi morala da se rastane.
„Ona je od rođenja bolovala i zar je umela, zar je mogla da se smeje? Toliko sam puta, gledajući je, pomislio: koliko je krikova progutala“, stoji u zapisima Slavka Simića.
Zanimljivo je da je tokom osnovne škole počela da se bavi glumom zahvaljujući Svetlani Bojković, koja joj je režirala jedan recital u kome je Zorica učestvovala. Primljene su u Dadov, ali po završetku gimnazije ipak odlučuje da prvobitno upiše Filološki fakultet.
Drugarica koja ju slučajno srela ipak uspeva da je natera da odustane od toga i posveti se glumi, kada i počinje njena karijera.
U jeku popularnosti otpočinje romansu sa prijateljem Zoranom za koga se kasnije i udala. U braku su dobili dve ćerke, Mariju i Isidoru, koje su bile vrlo male kada im je majka preminula.
Naime, Zorica se krajem sedamdesetih uspešno vratila svojoj glumačkoj karijeri, a 28. juna 1981. odigrala je poslednju predstavu – „Don Žuana“.
Iako je relativno kratko pre toga bila na pregledu, a rezultati su joj bili dobri, iznenada je osetila jak bol u kičmi. Prvobitno su sumnjali da su joj upaljeni živci, ali su na operaciji videli da je reč o velikom tumoru.
„Mili moj, ja umirem srećna, jer je moj život bio ispunjen“, ovim rečima se oprostila od supruga.
Zorica je u toku operacija izgubila velike količine krvi i hitno joj je bila potrebna krv, međutim, u toj bolnici je nisu imali. Zoran donosi odluku da ode u drugu bolnicu kako bi uzeo bocu sa njenom krvnom grupom.
„Idi, mili moj, i požuri“, poslednje su reči koje je Zorica rekla svom voljenom Zoranu.
On odlazi, dobija bocu sa njenom krvnom grupom i počinje njegova trka sa vremenom. Stiže. Predaje bocu. Posle 15 minuta dobija informaciju da je Zorica preminula, piše Yugopapir.
Imala je samo 34 godine.
