Iz albanskog leda do čuda srpskih đaka pred 10.000 Škota

Njihov dolazak u Škotsku bio je posledica jednog od najtežih perioda u srpskoj istoriji. Tokom zime 1915. i 1916. godine, posle sloma srpske vojske pred nadmoćnijim snagama Nemačke i njenih saveznika, hiljade vojnika i civila krenule su preko albanskih i crnogorskih planina, pokušavajući da izbegnu zarobljavanje i stignu do obale.

Putovanje kroz sneg, hladnoću i nepristupačne predele odnelo je veliki broj života. Prema podacima koje je objavio BBC, tokom povlačenja stradalo je oko 8.000 dečaka. Umirali su od gladi, zime i bolesti, a pojedini su izgubili život i u napadima na izbegličke kolone.

Među preživelima bila je grupa dečaka uzrasta od 12 do 17 godina. Prvih deset stiglo je na železničku stanicu Vejverli u Edinburgu u avgustu 1916, neposredno pred početak nove školske godine. Ukupno 27 srpskih dečaka dobilo je priliku da se školuje u školi Džordža Heriota, dok su drugi mladi izbeglice bili smešteni u Glazgovu, Dandiju i Aberdinu.

Iako su iza sebe ostavili rat i putovanje tokom kojeg su izgubili mnogo toga, pred njima je bio novi izazov. Većina nije govorila engleski, a trebalo je da se prilagode drugačijem jeziku, obrazovanju i svakodnevnom životu. Ipak, u školi i lokalnoj zajednici naišli su na podršku, a njihovi vršnjaci dočekali su ih sa iskrenom dobrodošlicom.

O tome svedoči i zapis iz školskog časopisa „The Herioter“ iz 1916. godine. U tekstu je navedeno da je čitava škola burnim aplauzom pozdravila direktora kada je, obraćajući se učenicima okupljenim u školskoj sali, srpskim dečacima poželeo toplu škotsku dobrodošlicu.

Tokom trogodišnjeg boravka u Heriot’su, pojedini dečaci pokazali su izuzetan uspeh u učenju. Ipak, najviše pažnje privukli su na sportskim terenima u Goldenakru. Pre dolaska u Škotsku nisu imali iskustva sa ragbijem, ali su se brzo upoznali sa pravilima i pokazali talenat koji je iznenadio njihove domaćine.

Nekoliko njih dostiglo je nivo potreban za nastupe u prvom školskom timu, poznatom kao First Fifteen, gde su igrali uz učenike koji će kasnije postati škotski reprezentativci. Među njima je bio i Danijel Drajzdejl.

Srpski učenici formirali su i sopstveni ragbi tim, poznat kao „Serbian XV“. Jedan od najzapaženijih među njima bio je Toma Tomić iz Leskovca, koji je predvodio školski tim. Njegove igre zabeležene su i u školskoj štampi, a list „The Scotsman“ pisao je o njemu u oktobru 1917. godine. Tomić, međutim, nije nastupio za srpsku ekipu u istorijskom susretu 1918, pošto je imao obaveze prema prvom timu škole.

Najvažnija utakmica odigrana je 9. marta 1918. godine na terenu u Inverleitu, u okviru ragbi turnira čiji je prihod bio namenjen škotskom Crvenom krstu. Srpski tim sastao se sa ekipom sastavljenom od igrača iz britanskih kolonija, a susret je privukao oko 10.000 gledalaca.

Srpski dečaci nastupili su u plavim dresovima, dok su njihovi protivnici nosili zelenu opremu. Uoči izlaska na teren, Toma Tomić je, prema sećanju zabeleženom u memoarima Živka Ilića, svojim sunarodnicima poručio: „Ne zaboravite da danas igrate za otadžbinu“.

Utakmica je završena pobedom srpskog tima rezultatom 8:3. Taj susret ostao je upamćen kao jedan od najznačajnijih ranih međunarodnih nastupa ekipe koja je predstavljala Srbiju, a njegovo mesto u istoriji ragbija u našoj zemlji posebno je važno zbog generacije koja je kasnije pomogla razvoju ovog sporta po povratku u domovinu.

O datumu utakmice postoje različiti navodi. U memoarima „Igrali smo ragbi“, koje je Živko Ilić objavio 1953. godine, navodi se 11. april 1918. Ipak, istraživanje Slaviše Milenkovića, zasnovano i na tadašnjoj škotskoj štampi, ukazuje na 9. mart kao datum odigravanja susreta.

Među dečacima koji su prošli kroz Heriot’s bio je i Živojin Kovačević. U Škotsku je stigao u novembru 1916. godine, kada je imao 15 godina i nije govorio engleski. Kasnije je studirao građevinarstvo na Univerzitetu u Edinburgu, a po povratku u Srbiju učestvovao je u obnovi zemlje.

Njegova unuka Jelena Stanković ispričala je za BBC da je Kovačević tokom čitavog života posebno voleo Britaniju, a naročito Škotsku, i da nikada nije zaboravio pomoć koju je tamo dobio. Sagradio je kuću po uzoru na britanske domove, a unuci je pevao i dečje pesmice na engleskom jeziku.

U Edinburg se vratio 1959. godine, zajedno sa još četvoricom nekadašnjih učenika. Više od dve decenije kasnije, kada je već bio u osamdesetim godinama, govorio je o žaljenju što više nije imao priliku da ponovo poseti grad u kojem je proveo deo mladosti.

Drugačiji životni put imao je Stevan Đorđević, koji je posle bekstva iz Srbije stigao na Krf, a potom britanskim brodom prebačen u Škotsku. Školovao se u srednjoj školi Hilhed u Glazgovu, a zatim je studirao medicinu na tamošnjem univerzitetu. Kasnije je promenio ime u Stevan Džordž, radio kao porodični lekar u Glazgovu i oženio se Margaret, devojkom iz Škotske sa kojom je dobio troje dece.

Posle Drugog svetskog rata radio je kao lekar na brodovima kompanije Cunard, a potom se nastanio na Bahamima. Preminuo je u Nasauu 1967. godine, u 67. godini života.

Kada se rat završio, 1919. godine, srpski dečaci napustili su Heriot’s i vratili se u domovinu. Pre odlaska su zajednički prikupili novac i u školi postavili mesinganu spomen-ploču, kako bi sačuvali uspomenu na gostoprimstvo i pomoć koju su dobili tokom boravka u Škotskoj. Ploča se nalazi u prostoriji koja se danas koristi kao zbornica.

Njihov povratak nije značio i kraj veze sa ragbijem. Među nekadašnjim učenicima bilo je onih koji su nastavili da se bave ovim sportom i učestvovali u njegovom razvoju u Srbiji. Toma Tomić, Krsto Balić i Milorad Jevđović osnovali su Beogradski ragbi klub 1931. godine, dok su i drugi nekadašnji učenici Heriot’sa, među njima Dimitrije Dulkanović, ostali povezani sa ragbijem.

Ipak, bilo bi netačno tvrditi da su srpski dečaci prvi doneli ragbi na teritoriju današnje Srbije. Postoje svedočenja da se ovaj sport igrao u Sremskoj Mitrovici još 1912. godine, zahvaljujući jednom Francuzu. Značaj generacije koja je prošla kroz Edinburg ogleda se pre svega u tome što je pomogla da se ragbi ponovo razvije i organizuje među Srbima u periodu posle Prvog svetskog rata.

Priča o 27 dečaka ostala je deo istorije škole i grada u kojem su pronašli utočište. Sto godina kasnije, 2016, u Edinburgu je organizovan susret na kojem se okupilo 17 njihovih potomaka, uz predstavnike Srbije i Velike Britanije. Posetili su školu, ragbi terene i Nacionalnu biblioteku Škotske, podsećajući na vezu koja je nastala u jednom od najtežih trenutaka srpske istorije.

Dečaci koji su u Škotsku stigli posle stradanja i povlačenja preko Albanije vratili su se kući sa obrazovanjem, novim iskustvima i sportom koji će nastaviti da razvijaju. Pobeda od 8:3 u Inverleitu bila je samo jedan deo njihove priče, ali i jedan od najneobičnijih trenutaka u istoriji srpskog sporta.