21
Dragan Mićanović dobio je priliku da igra glavu ulogu u seriji "Sablja", pokojnog premijera Zorana Đinđića, a publika već posle nekoliko epizoda komentariše da je reč o najboljoj Mićanovićevoj ulozi.
On aktivno snima već pune tri decenije, a iako je na samom početku, ulogom Filozofa u filmu „Lajanje na zvezde“ stekao veliku popularnost, mnogi smatraju da je njegov pun potencijal iskorišćen tek u poslednjih nekoliko godina.
PROČITAJTE JOŠ:
Dragan je rođen 1970. godine u Loznici, u porodici hirurga.
„Rastao sam u jednom lepom vremenu i imao bezbrižno detinjstvo. Bili smo obična porodica u jednoj maloj sredini kao što je Loznica. Otac je želeo da jedan od sinova krene njegovim stopama. Pošto je brat upisao arhitekturu, trebalo je da to budem ja. Međutim, meni đavo nije dao mira pa sam posle treće godine konkurisao na Akademiju“, rekao je on u emisiji „Zdravo misli“.
U Beograd je došao nakon što je upisao glumu na Fakultet dramskih umetnosti kod prof. Vladimira Jevtovića. Njegove kolege sa klase bili su Dubravka Mijatović, Ivana Mihić, Nebojša Dugalić, ali i Mirsad Tuka i Goran Šušljik sa kojima igra u „Sablji“.
Ubrzo posle diplomiranja postao je član JDP-a, gde i danas igra u brojnim predstavama, kao što su „Sirano“, „Vrat od stakla“, „Sumnjivo lice“ i druge. Njegovo matično pozorište mnogo puta ga je nagradilo Godišnjom nagradom JDP-a.
Takođe, dobitnik je nagrada „Raša Plaović“ koje dodeljuje Narodno pozorište, „Miloš Žutić“, koje dodeljuje Udruženje dramskih umetnika, Sterijine nagrade…
Jednu od prvih značajnih uloga ostvario je u filmu „Ubistvo s predumišljajem“, gde je i upoznao svoju buduću suprugu, glumicu Anu Sofrenović.
Ipak, publika ga je najviše zavolela u filmu Zdravka Šotre „Lajanje na zvezde“. Tumačio je lik Mihaila Kneževića Filozofa, maturanta Karlovačke gimnazije koji je zaljubljen u Danicu, koju je igrala Nataša Tapušković.
„To je snimano u jedno jako ružno vreme, devedesetih. Jako čudno, čudan splet okolnosti, spojile su se kockice. Celo to snimanje, cela ekipa koja je radila doživljavala je to kao eskapizam, da pobegnemo od realnosti koja uopšte nije bila prijatna tih devedesetih“, rekao je on jednom prilikom, pa dodao:
„Sećam se da je bilo ljudi koji su mi govorili kako ste mogli da snimate taj film kao da je ovde sve divno, kao da cvetaju ruže, vi tako snimate film o mladosti, a ovde je grozno. Sećam se negativne energije prema nama. Nekome je to smetalo“, govorio je on.
Godinu dana nakon filma, dogodilo se bombarodvanje, a ubrzo pošto je njegova tadašnja supruga Ana Sofrenović snimila film „Nebeska udica“ otišli su u London. Kako je jednom izjavio, ostali su bez novca i razmišljao je da se prijavi da bude perač prozora. Međutim, u poslednjem trenutku dobio je ulogu u predstavi „Hamlet“ i tako započeo glumačku karijeru i u inostranstvu.
„Početak jeste bio težak ali imao sam sreću da posle nekoliko meseci prođem audiciju Šekspirovog Glob teatra koji je te sezone pravio Hamleta. Nisam imao iluzije da mogu da igram Engleze u njihovim serijama, a nemam ih ni danas. Ali, ni to više nije problem kada je ceo svet postao globalno selo. Opet, te uloge koje se pišu za nas strance nisu baš toliko zahtevne pa sam se malo umorio od njih. Izazovnije je igrati na svom jeziku. To me mnogo više uzbuđuje“, rekao je Dragan u intervjuu za TV Ekran.
PROČITAJTE JOŠ:
Međutim, posle nekoliko godina, ponovo počinje da se pojavljuje u domaćim projektima, kao što su tv drama „Položajnik“, serija „Ulica lipa“ i film „Motel nana“ koji je nagrađivan na brojnim regionalnim festivalima.
Sledeće godine objavljeno je da se razvodi od supruge Ane Sofrenović i tada njihov privatni život dolazi u fokus medija.
Još tokom devedesetih saznalo se za vezu dva mlada i perspektivna glumca, a 1998. godine odlučili su da se venčaju. Njihovo sklapanje braka bilo je specifično i po tome što su želeli da se venčaju samo u prisustvu roditelja, a matičarki su tražili da ih venča tačno u ponoć.
Godinu dana kasnije dobili su stariju ćerku Ivu, a šest godina kasnije rodila se i mlađa Lena.
Iako su važili za skladan par, posle 13 godina usledio je razvod. Ana i Dragan su ostali u dobrim odnosima, ali je glumica vrlo teško podnela ovaj životni period.
„U životu sam se najviše borila za stvari u koje sam verovala kao što su iskrenost, snaga, autentičnost, tačnost, otkriće novog… Nisam uvek bila uspešna u tome, ali borba i nije da uvek uspete. Život je sastavljen i od lepih i od ružnih trenutaka. Da nema teških, ne bih znala da je to život. Jedna od težih faza je bila depresija. Još sam tu, tako da mora da sam izašla jača. Prošla sam dobar dril, osnažila sam i dosta sazrela. Imalo je puno veze sa sazrevanjem i ne mislim na godine, mislim na to da životne faze ne teku uvek sa godinama“, rekla je ona jednom prilikom za „Kurir“.
Nakon razvoda, Dragan nastavlja vredno da radi, te se nižu serije „Žene sa Dedinja“, „Prvaci Sveta“, „Ubice mog oca“, a onda 2018. dobija ulogu Svetog Save u seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine“.
„Glumački posao, iako izgleda prijemčljiv, lep, radostan posao i da se mi pred kamerom igramo, to je tačno, ja ga obožavam i ponovo bih isto, ali to jako troši čoveka. Ne samo fizički, već emotivno i mentalno. Troši vas kao ličnost. Sada mi je sve bitno kada uzmem scenario u ruke. Razumljivo je to s godinama jer ne možemo više raditi sve što nam ponude. Sada do detalja raščlanim sve i u poslednje vreme mnogo više odbijam nego što prihvatam uloge“, rekao je za Blic.
Poslednjih godina važi za jednog od najangažovanijih glumaca, a u gotovo svim projektima dobija glavne uloge, kao što su Periša u seriji „Dug moru“, efendi Mita u „Nečistoj krvi“, Mita u seriji „U klinču“, Vukašin Katić u „Vreme smrti“, knez Mihailo Obrenović u filmu „Što se bore misli moje“, pa sve do uloge Zorana Đinđića u „Sablji“.
„Mi koji smo pamtili njegovo vreme, i pamtimo ga i danas, teško i na vidiku možemo da spoznamo nekog ko makar i približno može biti njegovog uma, harizme i kapaciteta, a da je u politici. Da je voljan da menja društvo na način na koji je on bio voljan da nam pomogne da promenimo ovo društvo i sistem. Đinđić je smetao živ, a kad su ga ubili ispraćen je velelepnom sahranom, desetine hiljada ljudi su došli, i to je zaista bilo potresno, jer pre smrti nikada nije bio toliko voljen. Pitali smo se gde su svi ti ljudi bili ranije, dok je bio živ. Mislim da je Srbija koju je sanjao Zoran Đinđić, realno gledano, sve dalje. Ona je i tada bila u manjini, a danas je još manja. Toga sam svestan već godinama- odavno sam shvatio da sam u svojoj zemlji manjina, i da ću verovatno celog svog života biti manjina“, rekao je on nedavno za Danas, a onda se prisetio tog 12. marta 2003. godine kada su ubili premijera.
„Jedan od razloga mog povratka bio je i Zoran Đinđić, poverovao sam u tom trenutku kad je postao premijer u nešto bolje u ovoj zemlji. Lično ga nisam poznavao, jednom smo se mimoišli na predstavi u kojoj sam igrao, a on je bio u publici, došao je u Sava centar da gleda „Hazarski rečnik“ Tomaža Pandura. Ali, dobro ga pamtim, iako se nikada nismo sreli da pričamo. Tog 12. marta 2003. još mi svi koferi nisu bili raspakovani kad nam je uletela komšinica u stan i rekla da su ubili Zorana Đinđića. Malo je reći da sam bio potpuno zapanjen činjenicom gde živim, jer tako nešto užasno niko normalan nije mogao da predvidi.“
Draganova starija naslednica Iva studirala je u Sloveniji, a potom i nastavila život u inostranstvu. Vrlo je aktivna na društvenim mrežama, gde se može primetiti da neodoljivo podseća na svoju majku. Mlađa Iva ima 19 godina, ali svoje profile na društvenim mrežama drži u tajnosti, dok se sa tatom retko pojavljuje na događajima.
„Teško je u današnje vreme biti roditelj. Borba je neprestana. Svako vreme ima svoje… Ali ovo je jako brzo. I sve se brzo dešava. Tako da u letu sve treba hvatati. Svi smo izgubljeni od poslova od briga. Čovek se snalazi, ali mora da veruje mlađim generacijama, onima koji dolaze iza nas, da će biti mudrije, pametnije od nas. Možemo samo da se nadamo da će tako biti.“
O njegovom privatnom životu se vrlo malo zna, nekoliko puta se spekulisalo o njegovim novim partnerkama, ali su te priče ostale na nivou nagađanja. Uprkos popularnosti, trudi se da vodi miran život, a slobodno vreme neretko provodi u rodnoj Loznici.
„To je plac na kome su moji roditelji sagradili kuću, a brat i ja sada vodimo računa o njemu. Mogu sebe da zamislim da živim tamo i možda će se to i desiti kada prođe radni vek. Da je bolja infrastruktura, mogao bi to i sada da bude moj dom, pa da dolazim na predstave, jer to je samo 130 kilometara od Beograda, ali mi treba više od dva sata putovanja.“
