0
U novoj epizodi emisije "Ispovest", svoju životnu priču ispričao je pevač Filip Mitrović.
Pevač Filip Mitrović je svoju karijeru započeo pre 11 godina u muzičkom takmičenju „Prvi glas Srbije“, a onda se oprobao i kao rijaliti igrač u šou programu „Farma“.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
Filip je u emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića ispričao sve ono što publika o njemu nije znala. Naime, on nam je otkrio kako je došao do toga da se prijavi za muzičko takmičenje ali i zbog čega je morao da uđe u rijaliti, kao i sa kakvim životnim problemima se suočio nakon izlaska iz istog.
Pevač je nekoliko godina patio od depresije, a kako se izlečio i šta se u tom periodu njegovog života dešavalo, otkriva ekskluzivno za našu emisiju „Ispovest.“
Rekao si mi pre početka snimanja da spremaš album?
„Prvi put pričam o tome, još uvek nisam ni na društvenim mrežama objavio. U moru svega, pevači beže od suštine, a suština je da pravimo muziku. Ako pitaš moje prijatelje i saradnike oni će reći da treba da ide singl po singl, ali ja želim da uvek snimam albume i da iza mene ostane nešto dobro. Album daje jednu ozbiljnost. Kada pogledam svoj prvi album, velika je razlika u zrelosti na osnovu ovog koji će sada izaći. Uložio sam u taj album dosta energije i ljudi znaju te pesme, za mene je to veliki uspeh.“
Kako je izgledalo tvoje odrastanje u Kraljevu?
„Izgledalo je onako kako je trebalo da bude, ne bih ništa menjao, kada bih mogao da resetujem neko vreme i krenem sve ispočetka čini mi se da ne bih ništa promenio. Samo bih krenuo kasnije da se bavim ovim poslom, uleteo sam kao štene u lift, i te stvari su me koštale nekih vrata, neka su se zatvorila, pa su se neka nova otvorila. Život me je na poprilično agresivan način vaspitao – to znači da je pucalo sve po mojim leđima“
Devedesete godine su bile teške, inflacija, bombardovanje… Da li se to odrazilo na tvoje detinjstvo?
„Moram da ti kažem da imam poprilično velike rupe u sećanju, što i nije loše. Uvek ću se sećati te velike ljubavi od strane roditelja, oni žive u jednom skladnom braku već 32 godine, imam porodicu koja je puna ljubavi. Uvek smo imali osnovne stvari, a od babe i dede sa mamine strane smo dobijali svu pažnju, a te loše stvari koje su se dešavale – ja nisam znao. Kada sam odrastao čuo sam za neke priče, da su me vodili oko centra grada da ne bih video autiće, jer nisu imali para. To je tužno i mogu da zamislim kako je bilo roditeljima kada nemaju, ali oni su sa ljubavlju nadomestili te stvari.“
Kada dobijaš svest o muzici?
„Mama i tata kažu da su mi puštali radio na kom je bila crvena lampica u koju sam ja hipnotisano gledao dok se ne uspavam. Sećam se nekih kaseta sa bajkama, na jednoj kaseti sam imao Cecu, Draganu Mirković, ‘Južni vetar’… Pričali su mi da oni odu da kopaju kukuruz, a mene posade ispred te kasete i znaju kada da će se završiti samo okrenuti stranu. Ja sam sedeo hipnotisan. Tata je kasnije zidao štalu i kažu da sam se ja penjao na štalu i urlao od menjač od Juga da je celo selo čulo. Ja ne znam kako ti ljudi nisu shvatili da ću biti pevač, meni ako kažeš da ne može, veruj mi da može. Ja imam tu neku vrstu pozitivnog inata koji mi je pomogao da se distanciram tamo gde želim.“
Kada si se doselio u Beograd?
„Ja sam se u Beograd doselio 2010. godine i moja ideja je bila da nađem neki posao, nađem neki bend i počnem da pevam.“
Koju si školu završio?
„Završio sam srednju školu, kuvar sam po struci. Nakon toga sam radio u piceriji, moj brat od strica je radio u jednom fast fud restoranu u Beogradu i pomogao mi je da nađem posao i da se zaposlim. Počeo sam da pravim picu u bloku 70, živeo sam kod Novog groblja i putovao sam svaki dan prevozom, radio sam dnevnu i noćnu smenu. Jednom sam pevao dok sam radio i samo se pojavio jedan čovek i rekao ‘jesi ti to pevao?’, ja kažem da, on me pitao da li hoću da mu pevam, ja kažem ne i on mi kaže da je producent novog talent šou programa „Prvi glas Srbije“. On se zove Nikola i rekao mi je da će raditi kasting i dao mi je njegov broj. Ja sam mislio da se šali. Poslao sam prijavu, otišao sam, ja sam tog Nikolu sreo tek u polufinalu, ja sam se prijavio i od tog trenutka kreće moja priča. To je sve bilo spontano, žao mi je što ovaj odrastao ja više ne veruje u bajke kao što je tada verovao.“
Kako je izgledalo to takmičenje?
„Bili smo zatvoreni u jednoj kući, imao sam sreću da iz picerije uletim u ozbiljnu produkciju. Nemačka produkcija je stala iza svega, boljka te varijante je bila što oni sa tim pevačima nisu znali šta da rade, to je kao da rodiš dete i ostavih ga na ulici. Morao sam da čekam da mi ugovor istekne, a u međuvremenu sam sreo Biljanu Sečivanović na jednom humanitarnom koncertu i počeo sam da joj kukam kako sam pod ugovorom, kako nemam od čega da živim. Baš je bio težak period.“
Da li je bilo tih situacija da bukvalno nemaš od čega da živiš?
„Ja sam kriv za to jer nisam dozvolio da moja porodica oseti kada ja nemam, iako znam da bi uvek bili tu za mene i bili su. Meni je tada bilo ispod časti da mi bilo ko pomaže jer sam ja sam uleteo u taj pakao i tu gužvu.“
Šta si radio kada nisi imao novca?
„Pozajmljivao sam, snalazio sam se. Bio je jedan trenutak kada sam ja bio u tom iznajmljenom stanu, sećam se da nisam imao novca i da sam otvorio jedan garderober u kom je bio jedan stari crni kaput koji sam nosio zimi i sećam se da sam tražio da vidim da li je ostalo nešto para u tom kaputu. Tada sam rekao sebi, okej sada moraš nešto da se promeni, sada moraš krenuti da napadaš i u tom trenutku sam počeo da pevam narodnjake da bih mogao da nastavim dalje. Sreo sam Bilju Sečivanović, rekla mi je da želi da mi pomogne, snimili smo duet, da bih prešao na Grand. Platili smo po pola, pomogla mi je i mislim da joj nikada nisam dovoljno zahvalio za to. Pozvala me je na svadbu, i mnogo mi je žao što nisam mogao da dođem, brzo živimo, žao mi je što nemamo vremena ni da se nađemo da popijemo kafu i da se ispričamo, jer da nije bilo nje, ne bih došao na Grand.“
Kako ti psihički izlaziš iz te situacije?
„Zahvalan sam Bogu na svakom teškom trenutku, danas mi te stvari odakle sam potekao, kako sam odgajan i ko sam ja u biti mi nije dalo da poludim, poletim, postanem nenormalan i počnem da živim bahatim životom. Empatija je moje srednje ime, kada god osetim neku dušu koja je ranjena ja gledam da budem uz te ljude i dokle god bude tako ja ću biti čovek. Ne priželjkujem sebi preveliki uspeh, ne želim da prodam dušu đavolu i ne želim da postanem rob svog posla, ne želim da postanem javni wc u koji može svako da pljune. Ja biram jedan normalan život, ja nikad ponosniji nisam bio nego sada jer spremam dobre pesme, kakve god to rezultate donelo, ja se krećem među muzičarima i slušam njihovo mišljenje, a kolege mi nikada nisu bile bitne, nikada me nisu zanimale, danas si svima konkurecija i niko te ne voli. Nisam se takmičio ni sa kim, Bog je svakome od nas dao prostor.“
Ušao si u rijaliti „Farma“ 2013. godine.
„Ja sam poslao poruku Saši Popoviću da li mogu da uđem u ‘Farmu’?. To je bio trenutak kada nisam imao gde, radim duet sa Biljom Sečivanović, prelazim na Grand. Nemam pare za reklamu, za PR, ni za šta. Moje ponašanje, ni kulturu ne može da oduzme niko, neka bude 20 nepismenih rijaliti igrača, oni meni ne mogu oduzeti vaspitanje, ja govorim o sebi. Sećam se da sam poslao poruku Popoviću, bio sam tada u stanu sa društvom i pravili smo palačinke i on me je odmah pozvao. Rekao mi je ‘gde si mali, idi sutra kod Milice Mitrović na razgovor’ i to je sve. Kod mene u kući se rijaliti nikada nije gledao, a onda sam ušao na Jutjub i video kako to izgleda detaljnije. Meni je ‘Farma’ izgledala zabavno, kosiš seno, živiš na selu, sprema se hrana. Rijaliti danas i rijaliti tada nije za poređenje. Mi smo ustajali u šest ujutro, išli u poljski wc, prali na ruke, izvlačili vodu iz bunara, čistili stoku, pravili obor za svinje, i svađali smo se ali smo imali obavezu neku.“
Ti si ušao od početka u taj rijaliti?
„Ušao sam od početka i bio sam celu sezonu, 95 dana. Pozvao sam producenta Marka Cvetkovića i Bokija Vasića, rekao sam im da ulazim u ‘Farmu’, da mi treba pesma ali nemam pare. Oni su mi uradili pesmu ‘Ljubavni parazit’, meni ta pesma nije mirisala baš, ali se ispostavilo da je to moja lična karta. Tada se ta pesma pored Cecine ‘Turbulentno’ vrtela jedino na TV Pink. Sećam se da kada sam ušao u rijaliti, tu je bilo i rijaliti igrača i ljudi koji su godinama na televiziji. Ne znam da pravim te cake, kaži jedno – misli drugo, bio sam detence, bio sam poprilično zbunjen. Mnogo je zeznuto kada ne znaš šta se piše napolju, da li si ispao smešan, zao, produkcijski mogu da te napakuju u nekoga ko je žrtva, loš i tako dalje. Sećam se kada sam izašao posle 95 dana i video automobil, bilborde, ljude, zamolio sam vozača da mi da telefon da pozovem majku i ona mi je rekla ‘bio si super’, osetio sam takvo olakšanje tada. Dva meseca nakon toga nisam mogao da izađem iz kuće kao normalan čovek, da hodam ulicom, u tom trenutku sam prepoznao da ja bolujem od jedne ozbiljne bolesti – socijalne ansioznosti što je paradoks jer treba da radim i pevam svadbe od 300-400 ljudi i da mi ljudi budu u zoni komfora. Od tog trenutka kreće moja borba sa ozbiljnim problemom za koji smatram da mnogi ljudi imaju.“
Nisi dobio honorar?
„Duga je priča, ne bih o tome, ali napravili smo neki dogovor, taj honorar koji je bio pogođen je bio premali, ali meni je u tom trenutku značio mnogo. Dali su mi neku vrstu reklame, sve ovo što pričam sada je iza mene.“
Rekao si mi da si pre ulaska u rijaliti uzeo pesmu „Ljubavni parazit“, od čega si je platio ako nisi dobio honorar?
„Tata i mama su podigli kredit i to smo rešili na taj način, ali su Boki Vasić i Marko Cvetković rekli da ne moram da platim pesmu, ali sam ih isplatio. Nisu to bile prevelike pare iz ove perspektive, ali u tom trenutku jesu. Nakon izlaska iz rijalitija sam shvatio da nepostoji zvezda u Srbiji, da je sve to jedna velika iluzija koju novinari prave, što i mora biti tako, ali kao pogledaš svetske zvezde oni to jesu, ali ove varijante da se farmab u zeleno i da skačem sa plafona, pravim od sebe zvezdu, a onda dođem kućim, stanem ispred ogledala i vidim da nisam zvezda. Zvezda u Srbiji je Novak Đoković, Nikola Tesla, Ceca, Zdravko Čolić, Dino Merlin, oni rasprodaju koncert bez jedne reklame – to su zvezde. Sportisti su ovu zemlju zadužili, a ja sa mojim majndsetom nikada ne mogu da budem zvezda, niti želim. Želim da pravim muziku i da radim ono što mene ispunjava, da vidim sreću u ljudima kojima ja pevam, pravljenje veštačkog hajpa i sve to, ja ne želim da pravim laž. Moja sva sreća je kada znam da mogu da izađem na ulicu bezbedno, u pidžami šetam svoje pse, da usrećujem ljude,…“
Koliko je trajao taj period kada si imao anksioznost?
„Godinama, ja sam paralelno morao da radim, da se izgrađujem, napravio sam svoj bend, izbrendirao sam se u Beogradu i na tržištu, ali sam se paralelno sa tim borio sa anksioznošću.“
Da li si nekada dobijao napad panike na sceni?
„Da, toliko mojih kolega se bori sa anksioznosti, mi smo samo uloga i kostim koji oblačiš, ostavljaš sve iza sebe i kada skineš to ti se vraćaš svojoj boli. Imao sam par porodičnih tragedija o kojima ne bih pričao, gde smo izgubili i decu, ali ja sam morao da pevam, niko me nije pitao kako se osećam. Pre dva meseca sam izgubio člana šire porodice i sa groblja sam išao da pevam. Pola ljudi iz mog okruženja ne bi moglo da izdrži neke stvari, jeste brz način da se zaradi lova, u sakou si, mirišeš, okružen si veseljem, ali ono što ti ovaj posao uzima, privatnost, loša hrana, nespavanje, dosta njih su postali alkoholičari. Počneš da piješ da bi mogao da izdržiš tempo. Svakom život da koliko može podneti, tako da verovatno da ja nema tu snagu da izdržim sve to, ne bih radio.“
Odakle ti snaga da radiš kada imaš depresiju? Da li si išao kod psihijatra, da li si uzimao neke lekove?
„Išao sam na psihoterapiju i dan danas idem. Pio sam neke lekove, ništa strašno, to su neke vrste antidepresiva koji ti malo bustuju seratonin, ali mnogo inspiracije nalazim u veri, ljubavi, životinjama.“
Video sam jedan video na tvom TikTok profilu gde voziš auto i plačeš, a u opisu je pisalo da je taj video nastao u teškom trenutku tokom 2021. godine.
„To su neke emotivne ljubavne stvari, to je moje prvo životno suočavanje sa jednom velikom životnom ljubavlju i ceo album koji sada radim, sve pesme su nastale u tom periodu i govore o ljubavi i oslobađanju od ljubavi. Na albumu će se naći samo balade, ja sam i autor nekih pesama, to su najlepše, najiskrenije i čiste emocije koje su izašle iz moje duše. Svako od muzičara koji je učestvovao na tom projektu je izašao emotivno razvaljen do toga. Drago mi je da sam došao u taj period života da iz mene izađu najlepše i najčistije emocije koliko god ceo svet bio otrovan i toksičan. Već pet šest godina nisam čitao vesti crne hronike, izolovan sam od svih stvari na koje ne mogu da utičem. Ja sam lik koji gleda snimke napuštenog psa i plače. Ja sam neko ko ide ulicom i spašava pse i udomljava ih.“
Filip je u emisiji ispričao da je pre tri godine kupio stan u Beogradu kao i automobil koji je želeo. On je oformio svoj bend i danas važi za jednog od najangažovanijih pevača u našoj zemlji, a o svemu ovome, kao i mnogim drugim detaljima iz njegovog privatnog života saznajte u emisiji koja je na početku teksta.
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Otac mi je poginuo u Oluji“: Aleksandra Bursać u suzama o tragičnom gubitku oca i porodičnom nasilju zbog kog je godinama živela u Sigurnoj kući