"Zatvaranje u doba korone glumce honorarce, kao i honorarce iz mnogih oblasti, ostavlja bez dinara i mogućnosti da zarade. Naravno da sam naišla na podršku kolega, kao i svih ljudi koji su razumeli o čemu ja govorim. Čitajući komentare, deluje da je puno ljudi zadojeno mržnjom prema umetnicima. A smatram da je upravo umetnost prvo bez čega duša ne može", priča u intervjuu za Nova.rs glumica Iskra Brajović, čija je nedavna izjava da želi da živi normalno od posla za koji se školovala, kako kaže, pogrešno interpretirana.
PROČITAJTE JOŠ
Mlada i talentovana glumica Iskra Brajović u intervjuu za portal Nova.rs približila nam je svoj pogled na svet, umetnost i samu glumu. Ona je poručila da ne smemo da živimo u srahu od sopstvene senke, ali i da je ženama oduvek bilo teže nego muškarcima.
Iskra deli ljude na decu koja su se zaletala na golubove, i decu koja su im bacala mrvice da jedu i želi da njena ćerkica Ines bude u ovoj drugoj kategoriji. Takođe, s nama je podelila i zanimljivu anegdotu iz šestog razreda osnovne škole, kada je celo odeljenje uvela na balkon bioskopa da gledaju „Bure baruta“, u kojem je glumio njen otac Voja Brajović.
Da li se sećaš trenutka kada si shvatila da zeliš da postaneš glumica?
– Mislim da sam to nekako znala oduvek, iako sam imala afinitete prema raznim granama umetnosti. Pisala sam pesme, crtala, igrala balet, ali ipak sam u glumu zavirila najdublje, boraveći na probama i snimanjima. Tako sam shvatila da sve ostalo može da mi bude hobi, ali da bih bez glume teško mogla.
View this post on Instagram
Aktivno glumiš u više beogradskih pozorišta. Glumila si i komediju i dramu i za decu. Da li ipak postoji neka uloga koja te je najviše dotakla, nakon koje si se i ti možda malo promenila?
– Mislim da je to uloga Elis u predstavi „Konje ubijaju, zar ne“. Prvo, jer je fizički zahtevna. Celu predstavu se neprekidno pleše (radi se o plesnom maratonu u Americi u doba Velike depresije), pa čak sam imala i solo step tačku, te sam iz tog projekta izašla sa novom veštinom, zahvaljujući koreografu Milošu Sofrenoviću. Ali ono što me je najviše dotaklo jeste sama tema, ta bespoštedna borba za šaku dolara, i to koliko se zapravo stvari nisu mnogo promenile, jer i sad postoje rijaliti programi, gde se jedva čekaju posrnuća učesnika, na šta oni pristaju zarad neke kratkotrajne slave.
View this post on Instagram
Neki glumci starije generacije smatraju da je vama mlađima danas teže da gradite karijeru nego što je to njima bilo. Da li i ti imaš takav utisak i da li si na tu temu možda razgovarala sa ocem, Vojom Brajovićem?
– Verujem da jeste teže. Nekada je bila jedna, do dve Akademije u celoj Jugoslaviji, i samim tim je bilo više posla i više mogućnosti da se mlad glumac zaposli za stalno. A i meni se lično više dopada estetika jugoslovenske kinematografije. Sve je bilo autentičnije. Često žalim što nisam rođena tridesetak godina ranije…
View this post on Instagram
PROČITAJTE JOŠ
Tvoj stav o tome da želiš normalno da živiš od posla za koji si se školovala izazvao je brojne reakcije. Da li ti se neko od kolega obratio nakon ove izjave i da li si naišla na njihovu podršku i solidarnost?
– Moj kontekst, novinarski izvitoperen, bio je da zatvaranje u doba korone glumce honorarce, kao i honorarce iz mnogih oblasti, ostavlja bez dinara i mogućnosti da zarade. Naravno da sam naišla na podršku kolega, kao i svih ljudi koji su razumeli o čemu ja govorim. Čitajući komentare, deluje da je puno ljudi zadojeno mržnjom prema umetnicima. A smatram da je upravo umetnost prvo bez čega duša ne može. Jer, ne poznajem osobu koja se ne razgali na dobar film ili predstavu, da je neke melodije ne odvedu u neka sećanja ili maštanje o budućnosti, i da ne putuje kroz vreme i prostor – knjigom… Prosto, umetnost je tu da uteši. I umetnici stvaraju za publiku. Tužna sam kad čujem reči mržnje.
Koliko je danas teško biti neko ko ima svoj stav i da li imaš osećaj da se mnogi plaše da ga javno iskažu?
– Bilo je teško uvek, ali ne smemo da živimo u strahu od sopstvene senke. Ne treba vređati ni napadati nikoga, ali sam uvek za to da se iznese svoj stav uz argumente. Cenim ljude koji to rade, svejedno delimo li isti stav.
View this post on Instagram
Pored glume, imaš i talenat za crtanje, a svoj hobi si pretvorila u neku vrstu malog biznisa. Kako je sve to počelo i kako napreduje posao?
– To je počelo spontano – od prikazivanja mojih crteža javno, do prvih porudžbina, i evo već šest meseci je posao poprilično uhodan. Društvene mreže su mi zgodna platforma za kontakt sa mušterijama. Ja se maksimalno trudim oko svakog rada. Cene su pristupačne, a 10 odsto ide za pomoć napuštenim životinjama. Volim IskraArt. To je jedino dobro što mi je doneo ovaj karantin iz maja meseca.
Uopšte, koliko je danas jednoj ženi teško da se bori sama kroz život?
– Uvek je teže kada si žena, jer postoje otežavajuće okolnosti kroz koje muškarci ne prolaze. Imam prijateljice iz svih zanimanja, i rekle bi vam isto. Srećom, uspevam da kako-tako vodim svoju karijeru čistog obraza. Tako jedino umem.
Rekla si da ti je majka uzor u životu. Na koji način je ona uticala na tebe i kako je postala heroj u tvom životu?
– U mnogim važnim stvarima bila mi je i majka i otac. Od sitnih, ali deci važnih stvari, tipa naučiti me da plivam, do životnih lekcija kasnije, kad sam odrasla, i kad je naš odnos tek postao dragocen. Nadam se da ću svojoj ćerki biti bar upola toliko dobar prijatelj koliko je ona meni.
View this post on Instagram
Majka si jedne preslatke devojčice. Na koji način je vaspitavaš?
– Trudimo se da pre svega raste u dobro dete. Ona je nestašna, tvrdoglava, ima potpuno svoju narav, ali ima i veliki osećaj empatije. Od marta je zaključana sa nama, i verujem da situacija s pandemijom najteže pada deci, koja najbolje uče u društvu. Za mene se ljudi dele na decu koja su se zaletala na golubove, i decu koja su im bacala mrvice da jedu. Eto, ja želim da moja Ines bude u toj drugoj grupi.
Kako si kao mala gledala, a kako danas gledaš na karijeru svog oca?
– Umela sam da celo društvo, u šestom osnovne, uvedem u gledalište na balkon da gledaju „Bure baruta“. Pomoglo je to meni i mojim prijateljima da u doba začetka loše estetike, (govorim o kraju 90-ih ), ipak imamo dobre uzore.
View this post on Instagram
Šta za tebe sada predstavlja gluma?
– Težak i neizvestan posao u kojem se uživa dok se radi, ali je preteško čekanje na poziv. Volim svoju veštinu brzog učenja teksta i mizanscena. Volim da radim i previše sati dnevno, da savladavam nove veštine. Gluma je stalno samopreispitivanje i stalna nadgradnja.
View this post on Instagram
Kako vidiš sebe za jedno pet godina. Šta želiš da postigneš? Gde zeliš da budeš?
– Nadam se da ćemo za pet godina već zaboraviti na ovu godinu, agoniju bolesti, smrti, straha, i da će životi nastaviti svojim tokom. Verujem da ću biti ovde. Nepopravljivi sam lokalpatriota i bez Beograda ne bih umela. Nadam se da ću do tada svojim radom postići ipak dovoljno da mojoj porodici ne manjka ništa, i da će biti zanimljivih pozorišnih i filmskih projekata.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare