INTERVJU Ceca Bojković: Sve je prolazno, pa i Vučić

Svetlana Ceca Bojković, osim što je jedan od simbola srpskog glumišta, retko je hrabra javna ličnost, spremna da uvek stane na stranu istine. Pa i pored toga, ona nikada nije bila član nijedne političke stranke, već slobodna građanka koja je uvek bez "dlake na jeziku" i direktno, a istovremeno dostojanstveno i argumentovano govorila o problemima koji pritiskaju društvo.Poslednji u nizu glumičin gest nas je još jednom podsetio na njenu angažovanost i spremnost da ne odustaje od borbe za pravdom.Naime, glumica je nedavno rešila da podrži protest profesora i studenata Filološkog fakulteta "kako bi ukazala na eroziju obrazovanja u Srbiji i poslala poruku da je to proces koji treba zaustaviti".Iako za razgovor sa Svetlanom Cecom Bojković nije potreban poseban povod, njena javna podrška studentima bila je samo uvod u našu priču.Jedna ste od retkih javnih ličnosti koja je u vreme medijske cenzure glasno podržala studentske proteste. Koliko je hrabrosti za to potrebno i šta je to što je najlošije u našem društvu?- Ima mnogo toga što je loše u današnjem društvu. Ja sam se od detinjstva borila za pravdu i istinu. Oduvek sam bila takva. Nikada nisam trpela posledice, a verujem da je to zbog toga što moja borba za istinu i pravdu nikada nije bila zadojena mržnjom. Ljudi su shvatali da o onome o čemu pričam treba porazmisliti. Ja sam tako odrastala, bila sam takva i kao student, ali i kada sam ušla u posao. I danas, kada pričam sa svojim kolegama o predstavama, uvek kažem svoje mišljenje, pa čak i kad ono nije pozitivno. Moje kolege to cene, jer znaju da govorim svoje mišljenje i istinu. Mogu reći da zbog istine nikada nisam snosila posledice ni u prijateljstvima ni u poslu.

Zar vas nikad nije bilo strah da sa svojim stavovima javno istupate?- Kod glumaca je vrlo često prisutan strah da ako nešto urade previše smelo - neće dobiti angažman na filmu, televiziji i slično. Naš posao je takav da uvek budemo birani. Međutim, sećam se kada sam još davno, ja jedina, tužila RTS zbog "Boljeg života". Kolege su mi govorile da to ne radim jer neću više igrati. Ja sam rekla - pa ne moram. Tražiću svoja prava jer ja od toga živim. Ipak, to nije uticalo na moj angažman - moj kontinuitet rada na televiziji nikada nije bio prekinut. Ali, uvek sam bila realna, nisam se bahatila i nisam glumila neki Holivud.Ipak, nikada niste bili član nijedne stranke...- Kada sam bila predsednik Saveza dramskih umetnika, bile su osetljive godine, devedesete. Vrlo lepo sam uspevala da vodim i da mirim, jer je tu bilo različitih pristalica ovih i onih stranak - demokrate, SPO i SPS. Ja sam naglašavala da moramo da se borimo za naše strukovno pravo. Razdvajam stvari od politike. Danas se sve politizuje. Kad god stavite neku zamerku i kritiku u odnosu na državu, koja je nikakva, odmah vam zalepe etiketu da ste pripadnik i drug Đilasa, ovoga ili onoga. To su gluposti. To nema nikakve veze. Ja kao građanin imam potrebu da ukažem na nepravilnosti koje mogu da se koriguju. Ja institiram na tome, ko čuje - čuje. Pametan čovek uvek može da razume. Ja nikada nisam bila ni u jednoj stranci. I to nije škodilo mojoj karijeri.Doživaljavaju vas kao hrabru i odsečnu, a rekla bih čak i pomalo strogu...- Možda zato što stvari nazovem pravim imenom. Konkretno, kada je u pitanju moja podrška Filološkom fakultetu, zašto im ne bih pomogla da izađu iz krize? Kakvo je to mešanje iz Ministarstva prosvete, koje hoće da odloži izbor novog dekana? Zašto? Oni imaju kvalitetnu decu i profesorski kadar. Zašto ih sprečavati da napreduju? S druge strane, ima fakulteta na kojima je mnogo plagiranja, nameštanja i kupljenih diploma. To sam i rekla na protestu. Borim se ovim svojim učešćem za kvalitetno obrazovanje, jer bez toga nema napretka i budućnosti u zemlji.

Mislite da je današnjoj vlasti bitno da ima stručan kadar?- Ako njima nije bitno, nama jeste. Još ima ovakvih kao što sam ja. Moramo da se borimo da stanemo na zdrave noge. Ako nekome nije bitno, u redu - jednog dana će prava vrednost morati da dođe na svoje mesto. Možete menjati majstore, ali na kraju ćete pozvati onog pravog, jer neko mora da vam popravi problem u kući. Ovo se odnosi na sve, ne samo na intelektualce, nego i na majstore, vozače GSP-a i slično. Mnogi ljudi misle isto kao ja.A zašto onda ti ljudi, pa i mnoge vaše kolege ne koriste privilegiju da utiču na kolektivnu svest? Da li je to strah?- Nažalost, zavladala je nekakva inertnost. Nije to uvek strah. Nekada je to nekakva inercija i beznađe, a to je mnogo gadno. Ovaj narod je mnogo izmrcvaren.

Odakle onda vama snage?- Ne znam šta bih rekla. Takva sam priroda. To je neki moj životni imperativ - da se borim za pravednost i čistotu postupaka. Ako se ne borim, to nisam ja. Dok mrdam, tako ću.Kažete da je narod izmrcvaren. Koliko je ono što nam se servira na nacionalnim frekvencijama doprinelo tome?- Ja sam recimo potpisala peticiju da se rijaliti skine sa dnevnog programa. To je zatupljivanje širokih masa. Ljudi po manjim sredinama nemaju drugu zabavu. Oni uđu u tu priču o ljubavnim avanturama, svađama, kojekakvim glupostima. Oni ne čitaju knjige, taman posla! Primaju se ljudi na te stvari. I jeste najgledanije kada im to nudite.Čini se više nego ikad...- Naravno da to napreduje jer je pustilo svoje korene i ima svoju publiku. Željko Mitrović će reći da je jako gledano - i jeste gledano, jer su se ljudi na to primili. Nekada se naša televizija dičila obrazovnim programom. Gde je to nestalo? Nema ga. Ako i ima takvih emisija, idu kasno uveče. A i dosadno je, jer godinama nije negovano. Ono šta je najgore, jedan od razloga zašto sam podržala proteste, jeste jer se obrazovanje urušava. Danas ne morate da imate ni radno iskustvo - važno je da imate ljubavnika, muža, brata, tetku ili da ste u stranci. To je to.

Da li strahujete da možda i vas mogu da krenu da urušavaju, kao što se to dešavalo mnogim ličnostima iz kulturne sfere?- Ja imam toliko godina... Mene niko ne može da otpusti, jer nisam ni zaposlena - u penziji sam. Ako je rijaliti pustio korene u narodu, pa i ja sam. Mene publika voli i ceni, ja to vidim i doživljavam u svakodnevnom kontaktu sa ljudima. Ja sam domaća, jer sam im u kući vrlo često. Ne isplati se momcima sa vlasti da udare na mene - svesni su moje popularnosti koju sam zaradila. Ne zato što se stalno pojavljujem, nego što radim vrlo pošteno za svoje uloge. Na primer, pošto nisam vozač, vozim se taksijem. Oni su glas naroda. Verujte, za sve ove silne godine, nikada se nije desilo da se neko ne slaže sa mnom kada kažem šta mislim. Možda su dvojica zaćutali. Na istoj smo strani kada su problemi naše države i društva u pitanju. Videli su me ljudi par puta na protestima. Rekla sam, zapamtite, ja nisam ovde ispred stranke, nego ispred naroda, kao građanka. Ja sam građanka, a ne stranačka ličnost. Drugo, nisam ništa ukrala. Živim u potkrovlju od 60 kvadrata. Sav novac sam pošteno svojim radom zaradila. Nemaju šta da iskopaju o meni, jer verovatno do sada bi.Živeli ste u Helsinkiju. Koliko se život tamo razlikuje u poređenju sa ovim ovde?- To je uređena država. Korupcija je tamo minimalna. Imaju najbolje obrazovanje na svetu. Tamo se od 2013. godine odvajalo 6,2 milijarde za kulturu, prosvetu, istraživanje i nauku. To je bio procenat od 11 odsto godišnjeg budžeta. A kod nas se odvaja 0,70 za kulturu. Ovde su ljudi puni mržnje, besa i prostaklukla. Nikada nije bio ovako prostački dijalog u našoj zemlji. I laž, laž, laž, laž, koja dobija svoj legitimitet. Onome koji govori istinu kažeš da laže. Onda sve postane relativno. To je jedno teško zbunjivanje naroda, odnosno širokih masa. Kada se jednim narodom dugo loše upravlja, onda i sam narod počinje da se kvari - rekao je nekada Andrić a ja parafrazirala.Vi ste među prvima stekli pravo na nacionalnu penziju za umetnike, koja je u međuvremenu ukinuta, mada je početkom godine počelo da se priča o tome da će je vratiti. Kakav je vaš stav o tome?- Ja sam bila prva koja je ostvarila pravo na nacionalnu penziju kada je ona ustanovljena. Videćemo da li će je vratiti i po kojim kriterijumima. To je jedna od mnogih loših stvari koje je uradio Tasovac. Bilo je tu nametanja, ali zato što nije bilo kriterijuma. U sportu je to uređeno - zna se šta moraš da osvojiš da bi dobio penziju. Ja sam u startu rekla da se objavi kriterijum kad je u pitanju umetnost, da bi se tačno znalo ko može da konkuriše. Nije bilo razloga da se to ukine i da se kazne ljudi koji su to stvarno zaslužili. Najlakše je nešto uništiti i zatrti, a obnoviti ga je najteže. Najteže je razraditi pozorište, ili kafanu. A srušiti i zatvoriti, to je očas posla.Sada je to strašno, tokom pandemije pogotovo...- Ma dajte. Važno je da rade kladionice. Sve je jasno. Moral se urušava. Sve se urušava. Mi poslednji Mohikanci se borimo.

Vaša ćerka Kaja Žutić, čini se, nije toliko glasna kao vi...- Bila je i ona na protestima. Ali, da vam kažem, i ja sam postepeno dolazila do svojih sloboda. Vrlo sam ozbiljno razmišljala do kad i kad treba da u nečemu učestvujem. Zaradila sam slobodu dugim životom, postojanjem i rezultatima. Mislim da ona ide tim putem, kao i ja. Ona je toliko mlađa od mene. Ona sada odmerava snage i sopstvene težine. Primetila sam da moja reč ima jaču težinu nego nekog drugog, koji je to isto rekao. Možda je i to neki dar, ja ne znam. Ali, ja sam to vrlo mudro i sporo sprovodila i postepeno dolazila do veće i veće slobode. Nisam ovakva bila pre 40 godina - bila sam, ali ne na ovom stepeniku. Eto, to je to što se tiče Kaje i njene generacije.Ona je takođe izuzetno talentovana glumica, a čini se da njen potencijal nije dovoljno iskorišćen...- Ona nije bila dovoljno iskorišćena jedan dugi period. To ima veze sa tim što ona drugačije doživljava svoje slobode i druži se sa ljudima van glumačkih krugova. Ona je potpuno slobodna, ali za to postoji cena. Moraš stalno da se družiš sa glumcima, rediteljima i slično. Ona nije takva. Ima svojih sloboda. Ona je diplomirala režiju i ima još jednu oblast kojom može da se bavi. Potpuno je normalno da reditelj radi sa ljudima sa kojima je navikao da radi. Ja to mogu da razumem. Opet se vraćam na to - kontinuirano im treba biti na oku. Kada smo mi kao mladi dolazili u Jugoslovensko dramsko, morali smo u podne da dolazimo na kafu, imali - nemali probu. Tako si bio na oku ljudima. U suprotnom te zaborave. Nije da imaju nešto protiv tebe, nego im izađeš iz vidnog polja.Da li u Srbiji postoji opozicioni kandidat vredan pažnje?- Ne znam. Meni se niko nije isprofilisao. Ali, nadam se da će se pojaviti. Ne znam šta bih drugo rekla. Tragedija je što nemamo ujedinjenu opoziciju. Drugo, oni su se pokazali, lepo su se pokazali. Izgubili su poverenje građana. Ovo je samo još gori nastavak onoga što je bilo.Nazire li se kraj svemu ovome iz vaše perspektive?- Život je dragocen ako nam je već dat. Treba ga negovati. Čovek ne sme da potone i da se prepusti očajanju. Idemo u spasenje sopstvenog duha. Nije sve u politici i društvu - čovek je dužan da vodi računa o svemu.Ali na tom putu je često teško sačuvati mentalno zdravlje. Kako vi održavate zdrav duh?- Danas se jako malo čita. Niko ne čita. Nepravda postoji od kad je sveta i veka. Bilo je menjanje granica, pa su ljudi preživeli. Ne može se sve svesti na to šta ćete kupiti - pomade, cipele itd. Pitanje je da čovek neguje svoj duh. Duh mora da se hrani dobrim sadržajem. Nekom literaturom. Ali, to je zapušteno. Niko više ništa ne čita, deca imaju ove telefone. To nije duhovna nega koja unapređuje dušu. Morate gledati dobar film, a ne ove gluposti sa TV-a. Treba slušati dobru muziku, čitati dobru knjigu. Ništa nije počelo od nas. Bilo je i ranije očajanja u ovoj jadnoj Srbiji. Na svetu se svašta dešavalo.

A kako doživaljvate ovo što nam se sada dešava, odnosno kakav je vaš stav prema sadašnjem predsedniku Vučiću?- On je jednostavno rečeno čovek... Njegovo vreme je takođe prolazno. Sve je prolazno. Nije u pitanju samo jedna osoba. U pitanju je čitava kamarila koja je tu. Oni su svi iz svojih interesa tu, ali ne zato što ga obožavaju. To je ono što je pogubno, ali ako čitate danas Šekspira, tamo je sve isto bilo i pre 400 godina. S tim što je ljudski vek bio kraći nego danas. To je period renesanse, kada se u Engleskoj desio Šekspir. U Šilerovoj drami "Marija Stjuart", u kojoj sam tumačila Elizabetu od Engleske, postoji jedan njen monolog u kom ona kaže: "Sramno je ropstvo, služba narodu. Koliko se umorih laskajući idolu tom, kog prezire mi duša". Šekspir je govorio da je njegovo vreme "izišlo iz zgloba". I posle 400 godina i naše vreme je "izišlo iz zgloba". Možda su samo kratki periodi lepi. Njih treba poštovati, jer oni donose mir i snagu za borbu.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.