Jedna Marijina rečenica bila je dovoljna da osvoji kralja

Rumunskoj princezi Mariji bila je dovoljna jedna šetnja da osvoji srpskog kralja Aleksandra I, jedna rečenica izgovorena sa balkona Starog dvora da zauvek oduševi ceo srpski narod.Kralju je ostala verna zauvek, u crnini i dve godine posle njegove smrti, a narodu uzor žene, majke. Takva je bila kraljica Marija Karađorđević zvana Minjon.Marija je bila druga ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938), princeze od Velike Britanije i Irske. Bila je čuvenog plemićkog roda, potomak ruske carske porodice i britanskog kraljevstva. Baka po majci bila joj je velika kneginja Marija Aleksandrovna, sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci joj je bio Alfred, vojvoda od Edinburga, drugi sin britanske kraljice Viktorije.MinjonKako se zvala isto kao i njena majka, Marija je dobila naziv Minjon – prema nekim tvrdnjama zato što je bila slatka kao minjon, prema drugim po junakinji omiljene opere koju je njena majka slušala neposredno pre njenog rođenja. Minjon je izrasla u jednu od najlepših evropskih princeza, koja je, prema svom socijalnom položaju, školovana u najprestižnijim evropskim školama, među kojima je svakako bila i „Hilfild škola“ rezervisana za članove kraljevskih porodica. Tu je svakako bilo pravo mesto i za praunuku kraljice Viktorije.A život je lepoj i na rumunskom dvoru omiljenoj Minjon namenio i mladoženju za koga su pojedine evropske novine pisale da je bolja prilika nego u svoje vreme sam Napoleon. Čovek njenog života bio je Aleksandar Karađorđević, član čuvene dinastije Karađorđević, sin kneza Petra Karađorđevića i Zorke, najstarije ćerke crnogorskog vladara Nikole Petrovića. Ostavši bez majke kada je imao dve godine, Aleksandar je sa ocem, sestrom Jelenom i bratom Đorđem živeo je na Cetinju, preko puta dvorca svoga dede.

VenčanjeKada je kralj odlučio da se ženi imao je 37 godina, a većanje ko će biti njegova kraljica završeno je izborom rumunske princeze. U februaru 1922. godine, u pratnji predsednika kraljevske vlade Nikole Pašića Aleksandar na poziv rumunskog kralja odlazi na Karpate, u raskošni letnji dvorac Peleš u Sinaji da isprosi nevestu, čije je lepo lice, plave oči i skladnu građu već video na fotografiji dobijenoj od odanih saradnika. Svedočanstava kažu da su Aleksandar i Marija izašli u šetnju, iz koje se princeza vratila sa vereničkim prstenom. Svadba je bila zakazana već za jun iste godine."Bila je to ljubav na prvi pogled, što se ne bi očekivalo, a s vremenom je ta ljubav i rasla", beleži Kristina Oksenberg Karađorđević u knjizi "Kraljevska dinastija – Povratak kući porodice Karađorđević".

Beograd se mesecima pripremao za doček buduće kraljice Srba, Hrvata i Slovenaca. Branislav Nušić bio je zadužen za celokupnu organizaciju venčanja i svečanog ručka, a narod je darovima želeo da iskaže dobrodošlicu budućem mladenačkom paru. Pored zanimljivog poklona kao što je stado od stotinu ovnova iz vučitrnskog kraja, gradili su se i namenski objekti koji bi podsećali na taj dan – u Beogradu studentski dom, u Somboru bolnica. Nušić je za dobrodošlicu osmislio jahtu „Zagreb“, svu okićenu cvećem, na kojoj je 200 devojaka u narodnim nošnjama iz raznih krajeva kraljevine pesmom dočekalo kraljicu.Mladence je u Sabornoj crkvi u Beogradu venčao patrijarh srpski Dimitrije 8. juna 1922. godine. Venčani kum bio je engleski kralj Džordž Peti, koga je zamenjivao njegov sin, princ Albert. Narod je kraljici klicao pesmu „Kraljevoj verenici“, koju je Stanislav Binički komponovao specijalno za tu priliku. Kraljica je sa balkona Starog dvora odgovorila: „Ja vam od srca blagodarim“. To su bilje njene prve reči izgovorene na srpskom jeziku, koje su tad i zauvek oduševile srpski narod.Kao da su tad videli sve što će obeležiti život ove velike žene. Bila je posvećena supruga, domaćica, kraljica koja je znala sve obaveze koje njena titula nosi. Na balovima i raznim gozbama, beleži Vojislava Latković, nosila je jednostavne toalete najboljih francuskih kreatora, a svesna da je njena nova domovina tek izašla iz teškog rata negodovala je skupocene poklone koje je dobijala od muža i smatrala da je bolje da se ulažu u humanitarne svrhe.Sve je vodilo tome da se ostvari i kao uzorna majka. Bračna bajka kralja i kraljice postala je bogatija za prinčeve Petra (1923-1970), Tomislava (1928-2000) i Andreja (1929-1990). Kraljica je postala čuvena i po tome što nije prihvatala dvorsku dojilju, nego je sama hranila svoju decu. Posebno pohvalno o njenom majčinstvu pisao je Milan Jovanović Batut, prvi dekan Medicinskog fakulteta: „Klanjam se veličanstvu Tvog materinskog osećaja. Za mene je ono mnogo uzvišeniji oltar nego i najsjajniji presto vladalački.”

Skladan brakSrpske običaje je mnogo poštovala, trudila se sve da ih nauči. Volela je crkvu i bogosluženja, prestala je da se služi francuskim jezikom da bi bolje naučila srpski. Bila je vična i slikanju i vajanju. Vredno je radila u svom ateljeu, posećivala je izložbe u paviljonu "Cvijeta Zuzorić".Nad skladnim životom kraljevskog para, o kome su pričale druge plemićke kuće, tamna senka nadvila se kada je kralj u podrumskoj "sobi za šaputanje" kraljicu obavestio o pokušaju atentata u Zagrebu i o saznanjima o novom napadu u Francuskoj, u koju se spremao da pođe.Slutnje su se obistinile u utorak 9. oktobra 1934. godine, prilikom zvanične posete Francuskoj, u Marselju ispred Palate Burze, u 16 časova i 20 minuta. Kralj je iz blizine pogođen tri puta, kada je ubijen i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu.I kada joj se život drastično promenio, kada je sa sinovima Tomislavom i Andrejem, živela u maloj seoskoj kući na imanju „Stari mlin" kraj Londona, svesna toga da im je nova vlast oduzela sve, obavljajući kućne poslove, Marija nije zaboravljala ko je. Slavila je porodičnu krsnu slavu, Svetog Andreju Prvozvaog, poštovala sve pravoslavne praznike, redovno postila velike postove. Umrla je u 61. godini, a opelo joj je služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba svoje prabake, engleske kraljice Viktorije.

Smrt suprugaKraljicu, koja je prema dogovoru krenula u Pariz da se nađe sa suprugom, vest je dočekala na stanici u Bezansonu. „Kraljica je sklopila oči i uzdahnula. Nije plakala. Posle lake nesvestice i uzetih kapljica za smirenje, odlučno je rekla: ’Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je On dostojan’”, piše u izveštaju koji je francuskoj vladi podneo perfekt lionske policije koji je u vozu „Simplon ekspres”, na relaciji Dubrovnik–Lion, kraljici Mariji saopštio da je na njenog supruga izvršen atentat.Kralj je, po svojoj želji, sahranjen u donjoj kripti Crkve Svetog Đorđa na Oplencu, pored majke, kneginje Zorke, a ne pored Karađorđa i oca Petra Prvog u gornjoj kapeli. Marija dve godine posle njegove smrti nije skinula crninu. Na presto je stupio Njegovo veličanstvo kralj Petar Drugi, koji je tad imo 11 godina, te je umesto njega vladalo tročlano namesništvo.

U crnini, s velom preko glave, Marija je obavljala svoje humanitarne misije, pokušavala da zaštiti sina Petra, na koga su se ustremili pretendenti na presto, u Londonu je često boravila da bi bila što bliže Tomislavu i Andreju, koji su se tamo školovali. Sve je bilo na njoj. Kasnije je i obolela, pa zbog lošeg zdravlja ostaje u Engleskoj, gde je zatiče Drugi svetski rat. Sa sinovima šalje pomoć vojsci i postradalom narodu Jugoslavije, pakete sa odećom, obućom, hranom preko Crvenog krsta adresira pod pseudonimom Marija K. Đorđević. Ni tad nije napustila svoj narod.I kada joj se život drastično promenio, kada je sa sinovima Tomislavom i Andrejem, živela u maloj seoskoj kući na imanju „Stari mlin" kraj Londona, svesna toga da im je nova vlast oduzela sve, obavljajući kućne poslove, Marija nije zaboravljala ko je. Slavila je porodičnu krsnu slavu, Svetog Andreju Prvozvaog, poštovala sve pravoslavne praznike, redovno postila velike postove. Umrla je u 61. godini, a opelo joj je služeno u hramu Svetog Save u Londonu, koji je ona podigla. Sahranjena je u Vindzoru, blizu groba svoje prabake, engleske kraljice Viktorije.

Poslednja željaMarijina želja ispunjena je 29. aprila 2013. godine, kada su njeni zemni ostaci stigli u Srbiju i kada je 26. maja sa sinom, kraljem Petrom Drugim i snajom, kraljicom Aleksandrom, uz najviše državne počasti sahranjena u mauzoleju kraljevske dinastije na Oplencu, gde počiva i njen muž. Tako je kraljica zauvek ostala sa narodom koji ju je bezmerno voleo, koji je u njoj, prema rečima vladike Nikolaja Velimirovića našao sve ono za čime je žudeo: idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, vrednu domaćicu, dostojanstvenu kraljicu.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.