10 zanimljivosti koje niste znali o dinastiji Karađorđević

Karađorđev gradIako danas ne izgleda ni kao grad ni kao utvrđenje, nekada je bio baš to – utvrđenje izgrađeno oko rezidencije Đorđa Petrovića, vođe Prvog srpskog ustanka.Karađorđe ga je sagradio u periodu od 1811. do 1813. godine i bio je zamišljen kao utvrđenje oko njegove rezidencije, opasano kamenim zidovima visine tri metra sa odbrambenim kulama. Nakon sloma ustanka 1813. godine, biva spaljen od strane Turaka, ali svoje drugo i mnogo veće razaranje doživljava 1877. godine, jer su se u njemu utvrdili vojnici pobunjenog Drugog lepeničkog bataljona koji su odbili da u Kragujevcu polože zakletvu dinastiji Obrenović.Njihovim dolaskom u Topolu nastala je poznata Topolska buna, koju je ugušio potpukovnik Milutin Jovanović, a u znak odmazde Topolski grad je sravnjen sa zemljom. Kada je sreski načelnik zamolio više vlasti da se od kamenja razrušenog grada sazida most na Jasenici, odgovoreno mu je da se to ne može dozvoliti, jer bi, okupljeno na jednom mestu, kamenje Karadorđevog grada predstavljalo neku vrstu svetinje. Rečeno mu je da zapovedi svakom seljaku u okolini da po jedna kola kamena od srušenih zidina i grada u Topoli odvuče kud zna – kako, u doslovnom smislu, od Karađorđevog grada ne bi ostao — ni kamen na kamenu.Od nekada utvrđenog Karađorđevog grada ostali su danas samo njegov konak sa kulom i crkveni zvonik, koji je imao i namenu odbrambene kule. Na sredini dvorišta nalazi se plato na kojem je spomenik Karađorđu, rad vajara Petra Palavičinija iz 1938. godine. Zanimljivo je spomenuti da se u duhu rivalstva dve dinastije, Karađorđevića i Obrenovića, razvilo i rivalstvo Topole , koja je tradicionalno bila naklonjena Karađorđu, i Aranđelovca, koji je pak bio naklonjen Milošu Obrenoviću.Karađorđev top i kruna Kralja Petra IKarađorđev top aberdar danas se nalazi ispred Karađorđevog konaka u Topoli, a specifičan je po tome što nikada nije upotrebljen u borbi. Njegova uloga je bila nešto drugačija. Svaki put kada bi narodu trebalo objaviti neku bitnu vest, pucanj iz ovog topa bi to najavio.

Pamte se priče da je bio toliko glasan da se njegov pucanj čuo i do udaljenosti od 30 sati hoda, što bi bilo negde oko 70 km razdaljine. Ono što je top učinilo dodatno zanimljivim jeste činjenica da mu nedostaje desna drška, koja je imala oblik delfina.Ona je otkinuta kako bi se od nje izlila kruna za Kralja Petra I, 1904. godine, i tako ostvarila veza novog kralja sa njegovim pretkom Karađorđem. Zanimljivo je i da je kruna iz Francuske, u kojoj je izlivena, u Beograd došla čuvenim Orijent Ekspresom. Inače, to je jedina kruna nekog srpskog vladara koja se danas nalazi u Srbiji, te je tako kruna Stefana Dečanskog u muzeju Cetinjskog manastira, a dve krune srpskih despota u muzejima u Beču i Budimpešti.SvadbaNa svadbi Aleksandra I i Marije 1922. prisustvovala je i delegacija iz Austrije, iako je pre samo 4 godine naša zemlja bila u ratu sa njom, ali je, sa druge strane, delegaciji Bugarske bio zabranjen dolazak na svečanost. Gledajući spise i račune nailazi se na zanimljiv podatak da su gosti sa svadbe ukrali skoro pola srebrnog escajga koji je bio postavljen. Spomenućemo još da je iste večeri, u svečano okićenom vozu, kraljevski par otputovao na svadbeno putovanje u Sloveniju, na Bled.

Kraljeva kuća na OplencuValjalo bi prvo reći da se prostor današnjeg Oplenca i Topole pre 17. veka pominje pod imenom Kamenica, po obližnjoj reci. Sadašnje ime Oplenac je dobio po hrastovim šumama kojima je bio prekriven, a od kojih se pravio oplen, važan deo na drvenim, zaprežnim kolima.Kuća kralja Petra, ili Kraljeva kuća, izgrađena je kao kuća iz koje će se nadgledati radovi na izgradnji crkve Sv. Đorđa. Ubrzo po njenoj izgradnji, 1910. godine,u kuću se sa poslugom uselio kralj Petar I, i u njoj boravio sve do 1915, kada je sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. Posle smrti kralja Petra I, 1921. godine, a naročito posle sahrane ubijenog kralja Aleksandra, u kuću su odlagani venci od plemenitih metala (od zlata i platine) koje su državne delegacije donosile na sahrane.Napomenućemo da je na sahranu Kralja Aleksandra češka delegacija donela venac izrađen od zlata težine 70 kilograma. Nažalost, ovim vrednim predmetima se gubi svaki trag tokom 1947. i 1948. godine. Danas se prostor kuće koristi za izložbe u vezi sa dinastijom Karađorđević.Crkva Svetog Đorđa na OplencuNeposredno po dolasku na presto Majskim prevratom 1903. Petar I Karađorđević je izabrao mesto za dinastičku zadužbinu, crkvu – mauzolej, na vrhu Oplenca. Crkva Svetog Đorđa na Oplencu građena je kao hram i mauzolej vladarske porodice Karađorđević. Ona dominira krajolikom u koji se uklapa kako prefinjenim izgledom tako i materijalom od kog je sačinjena, a belina mermera u kontrastu sa zelenilom šuma oko nje predstavlja savršeni sklad.

Posle drugog konkursa za idejno rešenje izabran je projekat crkve u srpsko-vizantijskom stilu, rešenje mladog Koste J. Jovanovića. Samu gradnju crkve prekidali su prvo Balkanski, a zatim i Prvi svetski rat, te je kralj Petar I umro 1921. ne dovršivši svoju zadužbinu. Zamisao je bila da se na zidove crkve uklešu imena svih stradalih vojnika u Balkanskim ratovima, ali, kako je nedugo zatim u Prvom svetskom ratu Srbija izgubila preko 350.000 vojnika, od te ideje se moralo odustati.Slava dinastijeKarađorđevići danas slave Svetog Andreja Prvozvanog, ali pre više od 120 godina Karađorđe se molio i sveću palio drugom svecu, Svetom Klimentu Rimskom. Karađorđevići su ovom svecu palili sveće i molili mu se sve do 1890. godine, kada je kralj Petar I Karađorđević odlučio da promeni slavu i da slavi Svetog apostola Andreja Prvozvanog, koji se obeležava 13. decembra.

Čika Pera, kako su ga Srbi zvali, posle smrti svoje supruge, kneginje Zorke, zatražio je od srpskog mitropolita Mihaila da mu odobri da promeni slavu i da umesto Svetog Klimenta Rimskog počne da slavi Svetog apostola Andreja Prvozvanog jer je smatrao da ga do tada slavljeni svetac ne čuva dovoljno. Datum je verovatno izabrao jer su Karađorđevi ustanici na praznik Andreja Prvozvanog 1806. godine oslobodili beogradsku varoš.Kraljica Marija – prva žena vozačKraljica Marija, žena kralja Aleksandra I, bila je omiljena u narodu. Savremenici kažu da je ona bila sve što je narod u tom trenutku želeo od vladarke – dobra supruga, požrtvovana majka, vredna domaćica i dostojanstvena kraljica koja je za svakoga imala blagu reč. Rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda. Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Bila je imenjakinja sa svojom majkom, ali je ubrzo dobila nadimak Minjon.

Neki kažu da je to zbog toga što je bila ‘slatka kao minjon’. Drugi kažu da je nadimak dobila po nazivu opere koju je njena majka gledala neposredno pre nego što ju je rodila. Pored toga što je bila lepa, reč je bila o veoma obrazovanoj dami – školovala se po najprestižnijim školama, a osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik, a posle udaje i srpski. Malo je poznato da je bila veliki zaljubljenik u automobile, a i prva žena u kraljevini koja je imala vozačku dozvolu. Njenu sreću pomutila su dva događaja – atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine i beg iz zemlje 1941. Ispostaviće se da se nikada više u Srbiju nije vratila.Imena dece Aleksandra i MarijeKralj Aleksandar ujedinitelj je rastuće nacionalne netrpeljivosti pokušao da reši po američkom receptu. Umesto Srba, Hrvata i Slovenaca stvorio je novu naciju kojoj su svi pripadali – Jugoslovene. Kao jedan dokaz njegove ljubavi prema novoj državi navodimo primer da svojim sinovima dao imena koja su najčešća u te tri nacije – Petar, Tomislav i Andrej.

Provera muškostiMalo je poznato da je kralj Aleksandar u mladosti bolovao od upale testisa, a nakon prelaska Albanije 1915. stanje mu se pogoršalo. Sam Nikola Pašić se te bolesti najviše plašio, jer je postojala mogućnost da ona okonča vladajuću dinastiju. Posle rata Aleksandru su dovođene dame da bi se proverila njegova seksualna moć. Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. rodila se i zdrava devojčica Jelena.

Đorđe KarađorđevićOd početka pisanja ovog teksta mesto broj 1 je čuvano za Đorđa Karađorđevića – nesuđenog kralja. Naime, malo ljudi zna da je on stariji brat kralja Aleksandra koji je trebalo da nasledi presto, ali je sudbina umešala svoje prste. Princ Đorđe Karađorđević rođen je 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru svoga dede po majci, knjaza Nikole, koji će tek kasnije postati kralj Crne Gore. Pohađao je Vojnu akademiju u Rusiji, skrivajući svoje plemićko poreklo od drugih kadeta. Nakon 1903. vraća se u Srbiju i postaje prestolonaslednik. Đorđe je bio omiljena ličnost u srpskom narodu.

Posle kralja Petra daleko najomiljenija. Kako je bio malo prgave naravi, 1909. se desio incident u kojem je, u napadu besa, šutnuo poslužitelja Kolakovića u stomak, a ovaj je umro nekoliko dana kasnije. Đorđe je odmah zatim abdicirao u korist mlađeg brata Aleksandra. Učestvovao je u oba balkanska rata, i u Prvom svetskom, kada će biti teško ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, prilikom vođenja junačkog kontranapada protiv neprijatelja koji je nadirao.O ovom jurišu se takođe u javnosti jako malo zna, a bio je jedan od onih koji su mogli odlučiti rat. Zapisano je da je Đorđe skoro demoralisanim vojnicima poviknuo: „Vojnici! Ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg kralja! Neka hrabri pođu za mnom!“. Bio je prek i prgav, mnogi kažu baš na Karađorđa, ali i hrabar i veliki rodoljub. Nije bio neki vrstan političar i taktičar, tokom Aneksione krize je davao neodmerene i zapaljive izjave protiv Austrije, čak je na današnjem Trgu republike zapalio zastavu Monarhije, ali ga je valjda zbog svega toga narod i voleo toliko.

Mnogi se slažu da jeste bio malo čudan čovek, ali se isto tako slažu da je nepravedno odveden u psihijatrijsku bolnicu u Nišu 1925. Postoje mišljenja da ga je njegov mlađi brat tamo poslao, plašeći se njegove popularnosti u narodu. Bilo kako bilo, 1941, kada je Nemačka okupirala Srbiju, njemu je od strane okupatora ponuđeno da postane kralj i tako da legitimitet nemačkoj vlasti. Đorđe je to glatko odbio, odbio je i ponudu da živi u Belom dvoru, nije želeo da njegova sloboda bude plaćena slobodom celog naroda. Time je stekao poštovanje svih, pa čak i neprijatelja dinastije.Jedini je Karađorđević koji je za vreme rata bio u zemlji. I nakon što su komunisti oslobodili Beograd. Tada se sreo sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi. Peko mu je ponudio od države lični automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, rekavši da mu je dovoljan njegov bicikl. Živeo je u Beogradu u skoro potpunoj anonimnosti sve do 1972, kada je umro i kada je sahranjen na Oplencu. Treba li spomenuti da niko više nije primetio njegovo navodno ludilo? Na kraju, nevoljno moramo spomenuti još jedan detalj. Kako je mnogo vremena provodio sa Mikom Petrovićem Alasom, na pecanju, po čaršiji je išla priča da je Đorđe homoseksualac, ali ta teza još nije potvrđena, pa ćemo istoričarima ostaviti da rade svoj posao i daju sud o tome.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.(Izvor: Zabaviste.com)