Koji je krajnji cilj SAD u Venecueli? Tri moguća scenarija za Trampa i Madura

Venecuelanci koji se protive predsedniku Nikolasu Maduru su se nedavno probudili uz iznenađujuće ohrabrujuće vesti: liderka opozicije Marija Korina Mačado dobila je Nobelovu nagradu za mir. Norveški Nobelov komitet prepoznao je njen neumorni rad na povratku demokratije u Venecueli, uprkos autoritarizmu Madurovog režima.

Na neki način, nagrada ne odaje priznanje samo Mačado, već i milionima Venecuelanaca željnih promene, koji su se okupili oko nje uoči predsedničkih izbora 2024. Njeno vođstvo doprinelo je ubedljivoj pobedi opozicije na tim izborima, prema nezavisnim verifikovanim rezultatima — i podstaklo otpor kada je Maduro otvoreno ukrao glasove.

Ipak, izgled za mirnu demokratsku tranziciju i dalje je neizvestan. Mačado ima bliske veze sa nekoliko članova Trampove administracije, uključujući državnog sekretara Marka Rubija. Ali od januara, kada je Donald Tramp ponovo preuzeo funkciju predsednika SAD, Bela kuća šalje mešovite poruke o svojoj politici prema Karakasu.

U početku se činilo da Trampova administracija zauzima pragmatičniji, transakcioni pristup u odnosima sa Madurom. Međutim, poslednjih meseci njene akcije postaju mnogo agresivnije. SAD su u septembru poslale veliku mornaričku flotu u Karibe, tvrdeći da je cilj operacije suzbijanje trgovine kokainom, fentanilom i drugim drogama koje prolaze kroz Venecuelu.

Američka avijacija je do sada bombardovala najmanje pet civilnih brodova za koje se tvrdi da su prevozili narkotike. Demokratski kongresmeni izrazili su zabrinutost zbog neodobrenih napada, u kojima je poginulo najmanje 27 ljudi.

Očekivanja da će SAD krenuti militantnijim putem u Venecueli sve su veća.

„Madurovi dani su odbrojani“

Nakon raspoređivanja američkih snaga u Karibima, Mačado je svojim pristalicama poručila da su „Madurovi dani odbrojani“ i da je režim „gotov“. Mnogi Venecuelanci, ogorčeni godinama represije i ekonomskog kolapsa, sada nagađaju kada, a ne da li, će Tramp poslati marince u njihovu zemlju.

U sredu je Tramp potvrdio da je već naredio CIA-i da sprovodi tajne operacije unutar Venecuele. Istog dana, u intervjuu za CNN, Mačado je pozvala SAD da pomognu u borbi protiv Madurovog „rata“.

Na pitanje da li Bela kuća razmatra napade na ciljeve na venecuelanskoj teritoriji, Tramp nije želeo da isključi tu mogućnost, rekavši samo: „Pa, videćete.“ U istom obraćanju dodao je: „Već imamo kontrolu nad morem, sada svakako gledamo i na kopno.“

Moguće je da će naredni američki napadi ciljati nove pošiljke droga ili ilegalne letove sa granice Venecuele i Kolumbije. Ali posle nekoliko srušenih brodova, postavlja se pitanje: koji je krajnji cilj Vašingtona?

Tri moguća scenarija:

1. Ustanak unutar Venecuele

Prvi scenario zahtevao bi da nezadovoljni pripadnici vojske ili opozicioni protesti, ili kombinacija oba, podignu ustanak protiv Madura. Mačado je već pozvala bezbednosne snage na „neposlušnost“ u znak priznanja opozicione pobede.

Takva pobuna mogla bi da računa na američku logističku, obaveštajnu ili čak direktnu podršku iz karipske flote, ali Vašington ne bi vodio glavni udar. Kao i 2019. kada su SAD priznale Huana Gvaida kao „privremenog predsednika“ Venecuele, Tramp bi i sada radije delovao iz pozadine.

Međutim, autentični ustanak vođen od strane Venecuelanaca malo je verovatan. Maduro je posle prošlogodišnjih izbora brutalno ugušio opoziciju. Mačado je u bekstvu, kandidat Edmundo Gonzales napustio je zemlju, a preostali opozicionari su podeljeni oko strategije — da li učestvovati na lokalnim izborima pod kontrolom režima, ili organizovati otpor. Bezbednosni aparat i tajne službe i dalje su čvrsto lojalni režimu.

2. Direktni napad SAD

Drugi scenario bio bi direktan američki napad. Vašington bi mogao da sprovede preventivni udar na vojne ciljeve Venecuele, praćen likvidacijama ili hapšenjima najviših funkcionera, pa čak i pokušajem da se Maduro uhapsi i izvede pred sud. Visoki zvaničnici Trampove administracije nisu isključili takvu mogućnost.

Ipak, postoje ozbiljni razlozi za skepsu. Venecuela poseduje sposoban sistem protivvazdušne odbrane, makar na papiru: mrežu S-125 Pečora, ZU-23-2 topova, Igla-S raketa, kao i nekoliko S-300VM Antej-2500 sistema dugog dometa. Ozbiljna američka operacija morala bi najpre da neutralizuje te sisteme — što bi značilo otvoreni sukob sa vojskom Venecuele.

Takav rat bio bi izuzetno rizičan. Mogo bi da preraste u dugotrajni konflikt, pa i da se proširi na susedne zemlje. Venecuela poseduje ogromne količine oružja, aktivne kolumbijske gerilce i hiljade članova prorežimskih paramilitarnih grupa – „kolektiva“. Pored njih postoji i Bolivarska milicija, civilni korpus koji Maduro poslednjih nedelja aktivno obučava.

Ako Tramp ne bude oprezan, unilateralna vojna akcija mogla bi Venecuelu da pretvori u novu Libiju — u haos svega tri sata leta od Majamija.

3. Politički dogovor sa Madurom

Najverovatniji scenario, iako najmanje zadovoljavajući za Venecuelance, jeste diplomatski dogovor. Maduro verovatno računa da će Tramp uskoro poželeti da proglasi pobedu posle niza pomorskih napada.

U septembru je Maduro poslao pismo Trampu nudeći pregovore. Do skoro je američki izaslanik Ričard Grenel održavao kontakt sa režimom uz Trampovo odobrenje.

Kada postane jasno da Madurova vlast nije uzdrmana, Tramp bi mogao da se vrati pragmatičnom pristupu — koristeći kanale sa Grenelom kako bi promovisao američke interese u oblasti energetike, migracija i regionalne bezbednosti, umesto pukog „promovisanja demokratije“.

Mogući novi sporazum mogao bi biti javan — poput razmene zatvorenika iz jula i dozvole kompaniji Chevron da posluje u Venecueli — ili tajni, kao postojeći dogovor po kojem SAD dva puta nedeljno deportuju Venecuelance direktno u njihovu zemlju.

Šta bi Vašington trebalo da uradi

Svaki dogovor SAD mora da obuhvati političku krizu Venecuele. Vašington bi trebalo da insistira na oslobađanju više od 800 političkih zatvorenika, kao i na ukidanju represije nad opozicijom i civilnim društvom. Najvažnije je, međutim, obnoviti demokratske institucije.

Tramp ne mora da počinje od nule. Još 2020. njegova prva administracija predstavila je Okvir za demokratsku tranziciju, koji je predviđao zajedničku prelaznu vladu opozicije i režima, uz postepeno ukidanje sankcija i slobodne izbore.

Tramp i Rubio mogli bi sada da „otresu prašinu“ sa tog plana i ponovo ga pokrenu — nudeći postepeni put ka reformama, a ne iluziju o „trenutnoj promeni režima“.

Ipak, svaka buduća inicijativa mora biti merljiva, vremenski ograničena i proverljiva, jer je Maduro više puta koristio dijalog da kupi vreme i izbegne pritisak.