Fudbaleri Srbije - nula bodova

Ovog puta bolji od "orlova" bili su Grci usred Beograda sa 1:2 i to nakon gola u dubokoj nadoknadi (90+5').

Zanimljiva je i statistika - 29:9 u šutevima za Grčku, 9:4 šutevi u okvir gola za Grčku, 61:39 posed lopte na stranu Grčke, 2,52 naspram 1,42 su bili očekivani golovi...

Jednostavno rečeno, Srbija je nadigrana. Iako rezultatski nije razbijena, jasno je ko je bio (mnogo) bolji na terenu.

Bio je ovo samo još jedan u nizu poraza. Prethodno su nas razbili Meksiko (5:1) i Zelenortska Ostrva (3:1), mada su ti porazi bili u pripremnom periodu. Jesmo pobedili Saudijsku Arabiju (2:1) u martu, ali smo pre toga poraženi od Španije (3:0).

Dakle, selektorski mandat Veljka Paunovića ne protiče, bar za sada, onako kako smo se nadali. Jeste on i dalje optimističan i uglavnom pozitivan, ali slika srpskog fudbala je tužna, što se moglo videti i po interesovanju ljudi za utakmicu sa Grčkom.

Nije bilo skroz prazno, ali mnogo daleko od punog stadiona. Za to zaista ne možemo kriviti Paunovića, iako je i on sada deo poprilično trulog sistema, ali krivaca i te kako ima. Godinama su se nagomilavali.

Vratimo se nekih godinu dana unazad. Onda kad smo doživeli debakl protiv Engleske (0:5) usred Beograda u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

Ali nije to bio samo rezultatski i igrački debakl naših fudbalera, mada često se zapitam da li tako treba da ih zovemo. Evo i zašto.

Setimo se da se tokom meča Srbije i Engleske na tribinama odvijala borba nekih “mnogo jakih” momaka u crnom i “običnog” (većinskog) naroda, koji je poručio da je uz studente i protiv nakaradnog vladajućem režima.

Tada se nije završilo samo na rečima. Bilo je i fizičkog nasilja, a sve su to gledali i roditelji sa uplašenom i traumiranom decom.

Ukratko - strašno, sramno, tužno, ponižavajuće…

Zapravo, teško je i pronaći pravu reč ili više njih.

A šta su o svemu tome rekli naši, već na terenu poniženi fudbaleri?

Ništa!

Nadali su se da će dobrim rezultatom protiv Albanije, tamo u Leskovcu, daleko od Beograda, obrisati sramotu i produžiti san o odlasku na Mundijal, ali naravno da se to nije desilo. Nisu ni zaslužili.

Godinu dana kasnije, suštinski se skoro ništa nije promenilo.

Nit naši fudbaleri na terenu osvajaju bodove, nit su van terena jaki bar na rečima.

Njihove izjave poput “čast mi je što igram za reprezentaciju”, “poseban je osećaj predstavljati Srbiju", “mi smo tim, hemija je super, ali nismo imali sreće, zaslužili smo više” i mnoge slične reči mogu da se okače mačku o rep.

Pa, kome to nije čast da igra za Srbiju? Valjda takvi nikada i ne treba da dođu do reprezentacije.

Da se razumemo, imamo mi u reprezentaciji dobrih momaka, kvalitetnih fudbalera, porodičnih ljudi i onih koji su verovatno svesni situacije u kojoj se nalazimo - ne govorim samo u fudbalu. Samo izgleda ovo što gledamo nije film u kome su oni pobednici, a vala nisu ni heroji.

Ne sumnjajte da će naši fudbaleri stalno tražiti podršku. Biće im potreban vetar u leđa, pozitivan komentar, podstrek za dalje…

Ali oni podršku nisu zaslužili. Jednostavno je. Ljudi su već godinama razočarani, nepoverenje u domaći fudbal je veliko, a naši fudbaleri su poprilično nezanimljivi, što se vidi i po posetama na stadionima, kako za klupski, tako i za reprezentativni fudbal.

To sve ne znači da za Srbiju treba manje da navijamo, manje da se nadamo boljim vremenima (i ljudima koji ih stvaraju) i manje da se trudimo da vidimo bar nešto pozitivno.

To samo znači da je problem negde u fudbalu, negde među tim ljudima koji vode glavnu reč, kako na terenu, tako i van njega.

Ne mogu za sliku fudbala u Srbiji biti krivi navijači i/ili mediji na primer. Najodgovorniji su oni na terenu i oni koji iz udobnih fotelja, sa velikim platama, misle da su glavni, da mnogo znaju i da ipak rade dobro.

Setimo se da nam je predsednik Fudbalskog saveza bio Slaviša Kokeza. Svi već znamo zašto je opet bio u centru pažnje pre nekoliko meseci i kakvim pretnjama je bio izložen slavni Nemanja Vidić sa porodicom.

Ne kažem da sada vladaju neki kao Kokeza. Samo je jasno da u srpski fudbal odavno ne ide u dobrom smeru.

Ljudi jasno vide da mnogo toga ne štima. Za to ne moraju da budu veliki znalci i fudbalski stručnjaci. Na kratko se mnogi mogu zavarati, ali gledajući na duže staze sve je poprilično jasno.

Povratak Dušana Tadića, u redu, lepo. Povratak braća Milinković-Savić, u redu, lepo. Lepa akcija za gol protiv Grčke, u redu, lepo. Ali ni to sve ne pomaže.

Sudeći po izjavama posle utakmice, naši fudbaleri uopšte nisu imali problem sa tim da izgube od Grčke, koja jeste jača nego mnogih prethodnih godina, ali daleko je od evropskog i svetskog fudbalskog vrha, a ni dugo se nije pojavila na nekom velikom takmičenju.

Momci, ako nemate problem s tim da izgubite od Grčke, onda zapravo imamo ozbiljan problem. Bilo da je u pitanju pripremna utakmica, Liga nacija, kvalifikacije, Evro, Mundijal...

Zato imaju nula bodova i na tabeli Lige nacija, ali i na zamišljenom semaforu koji pokazuje malo više od ono što vidimo na terenu.

Ali, evo, dobiće (valjda) uskoro naši fudbaleri Nacionalni stadion. Baš su ga zaslužili. Možda je on rešenje njihovih problema.

Ili možda ipak ne?