Foto: TANJUG/ INSTAGRAM "BUDUCNOSTSRBIJEAV"/ nr

Prugu Budimpešta - Beograd u briselskim diplomatskim krugovima kolokvijalno zovu “tajna pruga”.

Taj naziv je dobila u maju kada je Viktor Orban stavio oznaku „državna tajna“ na ugovor sa kineskom bankom “Eksim” koja je odobrila kredit za izgradnju saobraćajnice. Jedna od najvećih infrastrukturnih investicija u ovom delu Evrope košta preko tri miijarde evra. Ona je prvi veliki železnički projekat Kine u granicama EU i njenog unutrašnjeg dvorišta, ali ne služi mnogo Srbiji, a još manje Mađarskoj i  građanima obe zemlje.

Kineski kredit od milijardu i devetsto miliona dolara je odobren na 20 godina sa kamatom od 2,5 odsto. Mađarski ekonomisti smatraju da će trebati mnogo više decenija da se kredit vrati i da će biti neka vrsta Damoklovog mača nad  Budimpeštom. U Evropskoj komisiji ocenjuju da  pruga, koja bi trebalo da bude završena 2025. godine, ne donosi bogzna kakvu prednost Mađarskoj i da ne postoji ekonomsko opravdanje za tako veliki trošak: ne povezuje nijedan veliki mađarski grad sa Budimpeštom, a robna razmena i putnički promet sa Srbijom su toliko mali da je postojeći autoput više nego dovoljan da zadovolji potrebe. Takođe, ne postoji logično objašnjenje zašto 200 kilometara modernizacije pruge od Beograda do mađarske granice košta duplo manje od 150 kilometara od srpske granice do Pešte?

Obnova pruge Beograd- Budimpešta kod Stare Pazove Foto: mgsi.gov.rs

Više je nego očigledno da pruga služi Kinezima i njihovom projetku “Jedan pojas, jedan put”. Luka u Pireju se već nalazi u vlasništvu kineske kompanije “Cosco”, specijalizovane za prekookeanski transport, i nova pruga treba da je poveže sa mađarskom prestonicom, garantujući brzi prevoz kineske robe namenjene evropskom tržištu. Ako detaljnije analiziramo dostupne činjenice postaje jasno da je pruga Budimpešta – Beograd od suštinske važnosti za tzv. transportni sistem more-zemlja koji je Peking osmislio kako bi smanjio vreme i troškove dopremanje robe između Kine i Evrope.

U Mađarskoj više nema slobodnog medija koji bi postavio pitanje Orbanu zašto je stavio oznaku “državna tajna” na ugovor o kreditu sa bankom pod direktnom kontrolom Džongnanhaja. Mađarski premijer je iskoristio privremena “specijalna ovlašćenja” koje mu je dao Orsađuleš (mađarski sabor), u kome njegova partija Fides ima dvotrećinsku većinu, pod izgovorom pandemije koronavirusa, da skloni od očiju javnosti kredit koji je dobio od Kineza do 2030. godine. Štaviše, imajući u vidu novi mađarski zakon o informisanju, ko progovori o “tajnoj pruzi” severno od Subotice rizikuje da završi na slepom zatvorskom koloseku.

Mađarski parlament dao široka ovlašćenja Orbanu Foto: EPA-EFE/Tamas Kovacs HUNGARY OUT

Postoji nekoliko interpretacija zašto se predsednik mađarske vlade odlučio na taj potez. Prva kaže da je kineska strana eksplicitno postavila, kao uslov, da kreditni aranžman bude zaveden kao državna tajna. Drugo tumačenje cilja na Orbanovog intimnog prijatelja, jednog od najmoćnijih mađarskih tajkuna, Lorinka Mesaroša, milijardera čija će firma, uz kinesku državnu kompaniju “China Railway International”, biti glavni izvođač radova na mađarskoj deonici pruge.

Treće objašnjenje je da je Orban želeo da izbegne blamažu iz 2016. godine kada je čitav proces obustavljen od strane institucija EU jer nisu ispoštovana pravila o transparentnosti javnih ponuda i javnih nabavki. Nije isključeno i da su sva tri razloga doprinela Orbanovoj odluci da stavi van domašaja javnosti detalje jednog od najvećih investicionih kredita u istoriji našeg severnog suseda.

U diplomatskim krugovima i unutar EU Orban i njegovi saradnici su pravdali dekret potrebom da poštede Budimpeštu od spoljnih pritisaka, da zaštite njihove ekonomske i trgovinski interese i omoguće delotvorniju spoljnu politiku. U suštini, sa tajnim aranžmanom sa Kinom, Budimpešta je ugrozila autonomiju svoje spoljne politike.

U Berlinu, Parizu i Briselu sve snažnija penetracija Kine u istočnom i jugoistočnom delu Evrope se ne doživljava kao velika prilika za razvoj regiona već kao velika opasnost za države sa krhkom demokratijom i još lomljivijom pravnom državom.

Voz
Kineska železnica Foto: Susanna Bennett / Alamy / Profimedia

Peking svoju spoljnu politiku i ostvarivanje kineskih nacionalnih interesa u Evropi bazira na maksimi generala Sun Cua iz njegovog Umeća ratovanja: “Protivnika treba namamiti u zamku zaslepljujući ga benefitima i prednostima saradnje a zatim ga osvojiti širenjem konfuzije”. Incijativa 17+1, koja okuplja Kinu i 17 evropskih država, ima upravo taj cilj da zaslepi istočni i južni deo Starog kontinenta, pre nego što ga osvoji, konfuzijom ili nekim drugim metodom.

Države u tranziciji ne mogu same da finansiraju izgradnju kapitalnih infrastrukturnih radova, a nemaju ni pojedince ili privatne firme koji bi to mogli da urade ili bi im bilo isplativo. Međutim, to ne znači da se država može zadužiti kod svakog. U životu, a pogotovo u politici, poslovnom svetu i međudržavnim odnosima ništa nije gratis.

“Pecunia non olet”, govorili su stari Rimljani. Istina, novac nema miris, ali krediti i kreditni aranžmani, pogotovo kada su u pitanju države, imaju i miris i ukus. Miris “dužničke zamke” i ukus gorčine potčinjene države. Zato je važno da su krediti javni, transparentni, isplativi i sa uslovima koji garantuju, koliko je to moguće, verovatnoću vraćanja kredita uz kamate. Za razliku od banaka i međunarodnih organizacija čija su sedišta u tzv. zapadnom svetu – koje striktno primenjuju transparentna pravila poslovanja, uključujući obavezu javnosti i ekonomske isplativosti, kao osnovnog kriterijuma – kineske banke posluju na netransparentan način, daleko od očiju javnosti, a ekonomska isplativost je u službi geopolitičkih ciljeva Pekinga.

Već vekovima velike zemlje pozajmljuju novac malim i siromašnim državama koje, po pravilu, ne mogu da vrate dug. Poverilac tada ima nekoliko opcija da naplati svoja potraživanja: materijalnu, kroz preuzimanje kontrole nad finansiranom infrastrukturom ili objektom i njenu eksploataciju; političku, preko primoravanja na poslušnost; geopolitičku, uz obavezu da se prati strateška linija poverioca.

Radni kampovi u kojima su zagočeni Ujguri u Kini Foto: Printscreen

Kineska spoljna politika se dosad odlikovala nemešanjem u unutrašnje stvari drugih država, jedini zahtev Pekinga jeste da se zemlje dužnici uzdržavaju od glasanja u međunarodnim organizacijama, poput UN-a, za rezulocije ili druge akte u kojima se kritikuje ili osuđuje Kina. Uglavnom je reč o kršenju ljudskih prava i sloboda i prava manjina.  Primera radi, Srbija je podržala kinesku politiku prema Ujgurima u Sinkjangu, jedina u Evropi sa Belorusijom i Rusijom, a Mađarska je bila među malobrojnim članicama EU koje su bile na strani Kine protiv ulaska Tajvana u Svetsku zdravstvenu organizaciju. Primenjujući tu politiku, za razliku od EU, koja svoju pomoć ili kreditne linije vezuju za reforme, jačanje pravne države, garantovanje sloboda i prava, Peking je osvojio dobar deo Afrike i Azije.

Ko ima ambiciju da dominira planetom, a Peking je ima, posledično želi da oblikuje svet po svom liku i meri. Jednog dana će Peking tražiti od država dužnika da glasaju u korist Kine u međunarodnim organizacijama. Drugog će proširiti obim na sve akte koji ugrožavaju njihove interese. Zatim će doći na udar oni koji govore i pišu nešto što se ne sviđa Pekingu, pa mediji koji to objavljuju, za njima će i političke i nevladine organizacije. Na kraju će staviti pod kontrolu i internet, određujući da čitamo samo što oni smatraju da je oportuno.

Sloboda je vrlo klizav i promiskuitetan pojam. Dovoljno je da vladar nije stranac, pa da se, apriori, smatramo slobodnim i slobodnom zemljom. Sloboda za nas nema veze sa govorom, političkim izjašnjavanjem i organizovanjem, mišljenjem, pravima. Zato je zagrljaj zmaja perfidniji od medvedovog i raznoraznih orlova.

Komentari

Svi komentari (6)