Švedski premijer koristi ChatGPT za savete o vođenju države: "Tražim drugo mišljenje"

Kristersson je nedavno u intervjuu za jedan nordijski medij priznao da se povremeno savetuje sa popularnim chatbotom ChatGPT o strategijama vođenja države.

Traži „drugo mišljenje“ od chatbota

„Koristim ga i sam prilično često“, rekao je Kristersson. „Ako ni zbog čega drugog, onda zbog drugog mišljenja. Šta su drugi uradili? Da li bi trebalo da razmišljamo potpuno suprotno? Takva pitanja postavljam“, otkrio je.

Njegova izjava izazvala je lavinu kritika. Virginia Dignum, profesorka odgovorne veštačke inteligencije na Univerzitetu Umeo, upozorila je na opasnosti ovakvog pristupa.

„Nismo glasali za ChatGPT“

„Što se više oslanjamo na veštačku inteligenciju i za jednostavne zadatke, veći je rizik od preteranog poverenja u sistem“, rekla je Dignum. „To je klizav teren. Moramo zahtevati da se pouzdanost može garantovati. Nismo glasali za ChatGPT“, dodala je.

Kritike su stigle i iz drugih medija, koji ističu da upravljanje državom uz pomoć chatbota nije pravac kojim bi Zapad trebalo da ide. „Šteta za Švedsku što veštačka inteligencija uglavnom nagađa“, prokomentarisala je novinarka Signe Krantz za Aftonbladet. „Chatbotovi će radije napisati ono što misle da želite da čujete, nego ono što zaista treba da čujete“, dodala je.

Krantz time ukazuje na poznatu slabost ovih alata – sklonost davanju pristrasnih ili netačnih odgovora kako bi zadovoljili korisnika. U rukama političara koji postavlja sugestivna pitanja, ovakav sistem lako postaje samo potvrda postojećih uverenja, umesto izvor objektivnog saveta. Za sada, izgleda da većina političara još uvek ne vidi ChatGPT kao svog glavnog savetnika, prenosi Gizmodo.

Tehnologija i donošenje odluka

Ostaje nejasno da li se Kristersson zaista ozbiljno oslanja na veštačku inteligenciju u radu ili je samo želeo da deluje savremeno spominjanjem popularne tehnologije. Ipak, njegov primer pokazuje rastući trend korišćenja tehnologije u poslovima koji su donedavno pripadali isključivo ljudskom razmišljanju. To otvara pitanje – koliko daleko ovakva praksa može da ide i kako će uticati na našu sposobnost samostalnog donošenja odluka.