Srbija i Nemačka - dve drastično različite priče o koroni

Primetno je da svaka zemlja pojedinačno na svoj način pokušava da se bori protiv korona-pandemije. U tom smislu je vidljivo da je situacija šarolika širom Evrope. Pojedine zemlje još uvek nisu uvele neke posebne mere opreza, škole i vrtići rade, i postoje samo generalne napomene o pranju ruku i socijalnom distanciranju. Gradski saobraćaj i dalje funkcioniše u većini evropskih zemalja.Srbija se odlučila na najoštrije mere, i to u relativno kratkom vremenskom periodu. Vanredno stanje uvedeno je brzo nakon pojave prvih slučajeva, a isto tako, brzo je uvedena potpuna izolacija starijih od 65 godina, policijski čas, kao i ukidanje gradskog i međugradskog prevoza.Nemačka se takođe suočava sa sličnim dilemama, piše Dojče vele, ali je odlučila da se za sada, umesto zabrane kretanja, uvede zabrana kontakata. Kretanje, šetnja, džoging i vožnja bicikala i dalje su dozvoljeni. Pritom se skreće pažnja da problem nije napuštanje stana već kontakt sa drugim osobama. Prema pisanju nemačkih medija, na taj način se izbegava upotreba termina zabrana kretanja, jer on podseća na vanredno stanje i oduzimanje sloboda. Upozorava se ujedno i da neke vanredne mere ne mogu trajati neograničeno.

(Ne)poverenje u državu

Socijalni psiholog Dragan Popadić za Dojče vele kaže da „ima razumevanja za zabranu kretanja kao jednu restriktivnu meru, jer uvek ima onih koji to olako shvataju i to smo videli na bezbroj primera proteklih dana u Srbiji. S druge strane, verujem da bi u nekim uređenijim društvima, u kojima postoji i veće poverenje u državu, bilo dovoljno upozoriti ljude da ugrožavaju sebe i druge ako uspostavljaju bliske kontakte“.Problem zapravo nije koliko čovek može da podnosi ovako neku izolaciju, nastavlja Popadić, „već koliko društvo i društvene institucije to mogu da izdrže: od službi koje moraju da rade, a ne zna se kako da funkcionišu, gradski prevoz ne radi, i stoga mi se čini da bi nakon izvesnog vremena te mere morale da budu popuštene. Što se tiče toga koliko pojedinci mogu izdržati, mislim da smo mi prilično otporni i da možemo izdržati koliko je potrebno“.

Vlasti u Srbiji su problem gradskog prevoza pokušale da reše posebnim koridorskim linijama koje će funkcionisati samo u jutarnjim i popodnevnim časovima od 05:30 do 08:00 i od 17.30 do 20:00, ali će se tek videti kako će to funkcionisati u praksi. U te autobuse mogu ući samo oni sa potvrdama, no i tu će biti praktičnih problema, jer mnogi rade skraćeno do 15 časova, neki možda i kraće, a prvi autobus za povratak imaju u 17.30.

Mentalitetska nedisciplina?

Osnovna primedba vlasti u Srbiji u prvim danima zaraze odnosila se na preveliki broj građana na ulicama i njihova nedisciplina, i stoga je ubrzo i uvedena zabrana kretanja. U tom smislu često se moglo čuti da je to pitanje mentaliteta i da, kako je već istaknuto, u drugim zemljama ne bi bilo potrebe uvoditi oštre mere već bi bilo dovoljno apelovati na građane, piše Dojče vele.

Dragan Popadić ističe da tu postoje neki momenti koje možda možemo podvesti pod mentalitet: „Ljudi često neku nerazumnu hrabrost i inat vide kao nešto čime bi se trebalo pohvaliti pred drugima, a neko uzdržavanje kao znak kukavičluka. A i disciplina se vidi kao znak kukavičluka. Ali, to je sa jedne strane i nepoverenje u državu i društvene institucije za koje i ima osnova. To je otprilike stav: pričaju čas jedno čas drugo, pitanje je koliko im možemo verovati, zaštitićemo se mi sami. U odnosu na neke druge države to nije toliko razlika u mentalitetu koliko razlika u društvenoj uređenosti i poverenju u državu“, zaključuje Dragan Popadić.