Putin bi mogao da napravi kobnu grešku: Nova mobilizacija dovela bi rat pred vrata Moskve

De Breton-Gordon, koji je 23 godine služio u britanskoj vojsci, učestvovao u Prvom zalivskom ratu i komandovao britanskim i NATO jedinicama za hemijsku, biološku, radiološku i nuklearnu odbranu (CBRN), povlači paralelu sa sovjetskim ratom u Avganistanu. On postavlja pitanje da li bi nova mobilizacija mogla da postane Putinov trenutak „Dečaka u cinku“ – simbolično podsećanje na kovčege sa telima sovjetskih vojnika koji su se iz Avganistana vraćali njihovim porodicama i podsticali sve veće nezadovoljstvo ratom.

Ako Vladimir Putin, kao što se očekuje, posle septembarskih izbora u Rusiji naredi opštu mobilizaciju, mogao bi da otkrije da time ne okuplja samo još 300.000 ljudi koje će poslati u rat u Ukrajini. Mogao bi, smatra De Breton-Gordon, da mobiliše upravo one ljude koji će na kraju doprineti njegovom okončanju.

Da li bi to mogao da bude Putinov trenutak „Dečaka u cinku“?

Ovaj izraz u Rusiji ima mračnu istorijsku težinu. Tokom sovjetskog rata u Avganistanu, tela poginulih sovjetskih vojnika, među kojima je bilo mnogo mladih regruta, vraćana su porodicama u kovčezima od cinka. Majke ruskih vojnika protestovale su i zahtevale od Kremlja da njihove sinove vrati kući.

Nakon što je, prema navodima autora, poginulo oko 18.000 sovjetskih vojnika, politički pritisak postao je nemoguće ignorisati. Sovjetska armija konačno se povukla iz Avganistana 1989. godine.

Iste godine objavljena je knjiga Svetlane Aleksijevič „Dečaci u cinku“ (Zinky Boys), koja je dokumentovala rat i njegove posledice. Knjiga je izazvala veliku debatu u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Kovčezi koji su stizali iz Avganistana, kao i tuga i bes porodica poginulih, postali su jedan od simbola rata i nezadovoljstva sovjetskim sistemom.

Zašto danas nema većeg otpora u Rusiji?

De Breton-Gordon postavlja pitanje zbog čega, uprkos ogromnim gubicima koje Ukrajina pripisuje ruskim snagama, u Rusiji do sada nije došlo do masovnijeg javnog otpora ratu.

Prema njegovoj oceni, jedan deo odgovora krije se u tome ko je do sada podnosio najveći teret rata.

Putin je tokom velikog dela sukoba uspevao da izbegne masovno prisilno slanje etničkih Rusa iz velikih urbanih sredina na ukrajinski front. Ruske snage popunjavane su zatvorenicima, plaćenicima, pripadnicima etničkih manjina i muškarcima iz siromašnijih delova zemlje, koje su privlačile visoke plate ili, u slučaju zatvorenika, mogućnost izlaska na slobodu.

Za privilegovanije slojeve Moskve i Sankt Peterburga rat je zbog toga, tvrdi autor, dugo mogao da ostane relativno udaljen od svakodnevnog života. Njihovi sinovi uglavnom nisu odlazili u Ukrajinu osim ako se sami ne prijave, a čak i tada mogu imati veće šanse da završe na bezbednijim dužnostima.

Istovremeno, ruska propaganda vojnike predstavlja kao herojske borce koji „oslobađaju“ Ukrajinu i obezbeđuju bolju budućnost njenom stanovništvu.

De Breton-Gordon, međutim, stanje na frontu opisuje potpuno drugačije.

Glad, hladnoća, strah i stalna opasnost od smrti, prema njegovim tvrdnjama, deo su svakodnevice mnogih vojnika. Navodi da su pripadnici ruskih snaga često loše opremljeni i snabdeveni, dok su korupcija i problemi sa disciplinom široko rasprostranjeni. Alkohol i droga nekima postaju način da podnesu uslove na frontu, dok pojedinci pribegavaju i samopovređivanju kako bi izbegli povratak u borbu.

Autor rusku ratnu mašineriju zato opisuje kao „mašinu za mlevenje mesa“ koja ogromnom brzinom troši ljudstvo.

Opšta mobilizacija mogla bi da promeni raspoloženje

Mobilizacija još 300.000 ili više ljudi, smatra De Breton-Gordon, mogla bi dramatično da promeni političku računicu u Rusiji.

Rat bi prvi put u mnogo većoj meri mogao da zakuca na vrata srednje klase u zapadnim delovima zemlje. Više ne bi samo porodice iz udaljenijih i siromašnijih regiona strahovale da će njihovi sinovi biti poslati na front – ista mogućnost mogla bi da pogodi i porodice u velikim ruskim gradovima.

Putin ćeverovatno pokušati da zaštiti oligarhe i ljude najbliže Kremlju. Međutim, oni nisu jedini koji imaju šta da izgube.

Urbana srednja klasa raspolaže novcem, određenim društvenim uticajem i, što je posebno važno, pristupom informacijama izvan Rusije. Ti ljudi, navodi autor, vide probleme sa kojima se suočava ruska ekonomija, međunarodnu izolaciju zemlje na Zapadu i mogućnost da bi njihovi sinovi mogli da budu poslati da poginu u ratu čiji ciljevi postaju sve manje uverljivi.

Upravo tu De Breton-Gordon vidi potencijalnu političku opasnost za Putina.

Još 300.000 ljudi ne znači i pobedu

Čak i ako Kremlj uspe da mobiliše dodatnih 300.000 ljudi, sama brojnost neće biti dovoljna za pobedu.

Vojsci su potrebni dobro obučeni vojnici, sposobni oficiri, savremena oprema i dovoljno vremena za pripremu. Rusija je, prema njegovoj analizi, već oslabila deo sistema za obuku kako bi popunjavala jedinice na frontu, dok su i brojni iskusni instruktori poslati u rat.

Postoje i izveštaji da su pojedini regruti prolazili samo osnovnu obuku pre nego što su poslati u borbu.

Putin se zato suočava sa teškim izborom – da nastavi da šalje nove ljude na front ili da prizna neuspeh svoje „specijalne vojne operacije“.

De Breton-Gordon ocenjuje da sve oštrija retorika Kremlja prema Velikoj Britaniji i drugim evropskim državama koje podržavaju Ukrajinu pokazuje frustraciju zbog situacije na bojnom polju i želju Moskve da oslabi odlučnost Zapada. Putin računa da će, ukoliko Rusija dovoljno dugo izdrži, Ukrajina i njeni saveznici na kraju biti iscrpljeni.

„Novi dečaci u cinku“

Autor poziva Veliku Britaniju, Francusku i ostale evropske saveznike da nastave da naoružavaju i snabdevaju Ukrajinu, ocenjujući da ruske pretnje imaju za cilj upravo slabljenje zapadne podrške Kijevu.

Paradoks je u tome što bi nova velika mobilizacija na kraju mogla više da oslabi nego da ojača Putina.

Novi „dečaci u cinku“ možda više neće dolaziti pretežno iz najsiromašnijih delova Rusije ili zatvora. Mogli bi da budu sinovi porodica koje su do sada uglavnom bile zaštićene od neposrednih posledica rata.

De Breton-Gordon podseća na majke sovjetskih vojnika koje su tokom rata u Avganistanu zahtevale da se njihovi sinovi vrate kući i postavlja pitanje da li bi Putin novom mobilizacijom mogao da stvori novu generaciju majki sa sličnom odlučnošću.

Ako Ukrajina nastavi da odoleva jedna od dugoročnih posledica rata mogla bi da bude toliko ozbiljno slabljenje konvencionalnih vojnih sposobnosti Rusije da ona godinama ne bude u stanju da predstavlja istu vrstu vojne pretnje ostatku Evrope.

Ko bi mogao da nasledi Putina, zaključuje De Breton-Gordon, nemoguće je predvideti. Njegov naslednik mogao bi da bude bolji, ali i znatno gori.

Jedno je izvesno: slanje još 300.000 Rusa u rat neće izbrisati strateške probleme sa kojima se Putin suočava. Umesto toga, posledice rata mogle bi da stignu upravo pred vrata onih delova ruskog društva koji su ih do sada najmanje osećali.