0
Početak globalizacije se često smatra okidačem za deindustrijalizaciju razvijenih zapadnih zemalja. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, kapital je odatle počeo da se odliva ka zemljama Jugoistočne Azije, koje su počele da se otvaraju prema svetu, a među njima je bez sumnje najznačajnija bila Kina. Dodatni pritisak na industriju zapadnih zemalja stvorio je pad Berlinskog zida i otvaranje Istočne Evrope prema spoljnoj trgovini i stranim investicijama. Tu priliku su mnogi, poput nemačke automobilske industrije, iskoristili da prebace svoje operacije van granica svoje zemlje i time iskoriste jeftiniju radnu snagu u zemljama nekadašnjeg Varšavskog pakta.
Piše Ivan Lakićević
Paralelno s ovim procesima dolazi do rasta nejednakosti u zapadnim zemljama. Rastuća nejednakost postala je vidljiva, kako u svakodnevnici, tako i u podacima. U SAD, osamdesete godine je obeležio ubrzan rast nejednakosti. U ovoj državi je udeo u ukupnom dohotku koji zarađuje 10% najbolje plaćenih pojedinaca skočio sa 29% u 1980 na 35% 1990. godine. Rastući trend se samo nastavio u narednim godinama, usled čega je njihov udeo do početka Trampovog prvog mandata dostigao 38%. Slični trendovi odvijali su se i u drugim razvijenim zemljama.
Ovaj rast nejednakosti često se dovodi u vezu sa ubrzanom globalizacijom, što nije bez razloga. Nekada dobro plaćeni poslovi u industriji sada su nestajali ili bar gubili svoje prednosti u vidu dobrih radnih uslova i relativno visokih zarada. S druge strane, vlasnici kompanija su profitirali od premeštanja svojih operacija u krajeve sa jeftinijom radnom snagom. Globalizacija je dobila svoje gubitnike i pobednike.
Međutim, nestanak poslova nije bio samo posledica globalizacije. U SAD-u, osamdesete godine su period administracije Ronalda Regana, čiji je mandat obeležilo obračunavanje sa sindikatima i osetan pad članstva u tim organizacijama, što je dodatno oslabilo položaj radnika. Osim toga, pregovaračku moć zaposlenih slabio je još jedan proces, sve brži tehnološki napredak, koji je dovodio do automatizacije u industrijskim postrojenjima. Poput globalizacije, i automatizacija je išla na ruku kompanijama, jer je zamenjivala ljudsku radnu snagu, koja je sada ili ostajala bez posla ili morala da pristaje na gore uslove rada.
Tehnološki napredak se po pravilu doživljavao kao nešto pozitivno, te stoga nije generisao ozbiljniji otpor u političkoj areni. S druge strane, otpor globalizaciji postaje sve jači. Vremenom, protivnici globalizacije dobijaju svoje političke predstavnike u Zapadnoj Evropi i SAD. Ipak, oni nisu uspevali da dođu na vlast, sve dok građani SAD nisu za predsednika izabrali Donalda Trampa.
Dolazak Donalda Trampa na vlast je nesumnjivo bio odraz sentimenta koji su delili mnogi građani SAD – da je velikom delu stanovništva učinjena nepravda, jer su isključeni iz raspodele benefita koje je donela globalizacija. Tramp je na celu situaciju gledao iz nacionalističke vizure, odnosno po modelu „mi“ (Amerikanci) protiv „njih“ (ostatka sveta). To ga razlikuje od drugih (nekada dominantnih) protivnika globalizacije u SAD sa leve strane političkog spektra, poput Bernija Sandersa, kom su u fokusu klasni aspekti te nepravde. Drugim rečima, Sanders je smatrao da je globalizacija u najvećoj meri naštetila interesima američkih radnika.
Pročitajte još:
Ipak, levičarska antiglobalizacijska platforma nije imala uspeha i desnica, odnosno Tramp, je bila ta koja je dobila priliku da svoje protivljenje globalizaciji pretvori u konkretne politike. Trampov primarni instrument za borbu protiv globalizacije bile su carine. One su bile jedna od glavnih tačaka njegove kampanje. To obećanje Tramp je sproveo u delo i uveo carine, u rasponu od 7 do 35%, na niz uvoznih proizvoda, a glavna (iako ne jedina) meta tih carina bila je Kina.
U pogledu „deglobalizacije“, carine su bile uspešne, uvoz ocarinjene robe je značajno opao, što se i moglo očekivati. Međutim, željeni efekat carina na zaposlenost je izostao. U proizvodnji čelika nastavljen je trend gubitka radnih mesta, uprkos najavama da će zaštita od inostrane konkurencije oživeti tu industriju. Slično su prošle i druge grane privrede koje su u prethodnim godinama bile pogođene globalizacijom. Kada je reč o raspodeli dohodaka, podaci pokazuju da je nejednakost ostala na visokom nivou, a aktuelni trendovi ne ukazuju da će carine dovesti do njenog pada.
Carine su se, dakle, u jednom ograničenom smislu uspele da „deglobalizuju“ američku privredu, ali su se ispostavile kao prilično tup instrument za rešavanje problema gubitka radnih mesta i nejednakosti. Mada u nekim slučajevima mogu da naškode profitima uvoznih kompanija, one nisu donele značajnije koristi za obične građane.
Uprkos tome, Donald Tramp najavljuje novu rundu carina – ovaj put sa još većim procentima. Tokom kampanje je licitirao sa različitim brojkama od između 40% i 60% za Kinu, a 10-20% za ostatak sveta. Nepartijska Kongresna kancelarija za budžet ocenjuje da će ove mere dugoročno dovesti do smanjenja ekonomskog rasta, ali i poskupljenja, koje će se u najvećoj meri odraziti na standard siromašnijih domaćinstava.
Druga tura eksperimenata sa carinama će po svemu sudeći dati iste (razočaravajuće) rezultate kao prvi. Međutim, teško je reći da li će se nakon toga odustati od takvih mera. Do smene vlasti će neminovno doći, ali ukoliko se raspoloženje protiv globalizacije u SAD nastavi i u narednim godinama, možda će i tamošnja levica pokušati, na svoj način, da se oproba u poduhvatu deglobalizacije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
