Piše Željko Pantelić: Zašto zapadna Evropa ne želi Ukrajinu

Rusija jeste okupirala Krim, Moskva pomaže novčano i logistički separatiste u Donjecku i Lugansku i pored toga što se obavezala potpisujući Budimpeštanski memorandum 1994. godine da će poštovati teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine a prekršila je i Sporazum o prijateljstvu sa Ukrajinom iz 1997. godine. Kremlj vodi žestoku propagandu protiv Kijeva, koristi svoju vojnu nadmoćnost da preti nekadašnjoj sovjetskoj republici i zloupotrebljava snabdevanje gasom kao sredstvo ucene za ostvarivanje drugih ciljeva.Na drugoj strani, Ukrajina već godinama bez pardona diskriminiše svoje građane koji nisu etnički Ukrajinci (ne samo Ruse), kao i one koji se služe ruskim jezikom ili imaju dvojni identitet i nemaju problem da žive sa duplim identitetom, ruskim i ukrajinskim. Ukrajinizacija koja se sprovodi je mnogo bliža rusko-kineskim poimanjima pravne države i poštovanja ljudskih i manjinskih prava nego evropskim. Uz to, ako Moskva preti smrzavnjem Ukrajine, Kijev već godinama ižednjuje Krim i niko se zbog toga ne skandalizuje.

Takođe, Ukrajina je od svrgavanja s vlasti rusofliskog kleptokrate Viktora Janukoviča, i pored toga što je imala predsednike i vlade koji su se kleli u evropske vrednosti, ubedljivo najkorumpiranija zemlja u Evropi. U poslednjih 16 godina sve vlasti u Kijevu, bez obzira da li su bile nominalno proruske ili proevropske, doprinosile su dovođenju građana do prosjačkog štapa. Na Starom kontinentu Ukrajina ima najmanji bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, manji čak i od Moldavije, što se nikada u istoriji nije registrovalo. Od nekada najbogatije republike SSSR-a Ukrajina je postala evropska “pepeljuga”.Etničko-jezičko-identitetska struktura stanovništva u Ukrajini je veoma senzibilna i društvo je raspolućeno na dve sve nepomirljivije strane. Prema istraživanjima koja su rađena u Kijevu gotovo 40 odsto stanovnika Ukrajine smatra da Ukrajinci i Rusi imaju iste korene, da dele istu istoriju i da su delovi jednog naroda. Reč je o građanima koji žive u najvećem procentu u istočnom i južnom delu Ukrajine gde se, i pored diskriminatorske politike Kijeva, ruski jezik i dalje govori po kućama između četiri zida. Veoma je indikativno da oni ne žele da budu “peta kolona” Moskve u Ukrajini, ali ne pristaju ni na nasilnu ukrajinizaciju koja im nameće ukrajinske nacističke kolaboracioniste poput Stepana Bandere kao nacionalne heroje i veličine.

U poslednjih nekoliko godina su doneti apsurdni zakoni koji su u totalnoj suprotnosti sa evropskim standardima. Iz škola i sa univerziteta je proteran ruski jezik i jezici drugih nacionalnih manjina. Ako neko svira sovjetsku himnu (muzika je identična aktuelnoj ruskoj himni) na javnom mestu može da dobije zatvorsku kaznu do pet godina! Sva imena mesta i ulica koje reflektuju zajedničku prošlost sa Rusijom su preimenovana ili “ukrajinizovana”.Ukrajinski nacionalizam je po svojoj strukturi agresivniji i isključiviji od ruskog, ali ostaje u senci zbog odnosa moći dve zemlje koja debelo preteže na stranu Rusije. Politika Kijeva po pitanju jezika, religije i fabrikovanja istorije tužno podseća na najmračnije totalitarne režime i neke zapadnobalkanske zemlje. Otišli su toliko daleko da su zakonom propisali da 90 odsto filmova mora da bude sinhronizovano na ukrajinski jezik a preostalih deset odsto da bude sa titlovima na ukrajinskom. Naravno svi ruski filmovi i serije se sinhronizuju na ukrajinski. Takođe, sve televizije i radio stanice moraju da proizvode najmanje 90 odsto programa na ukrajinskom jeziku, uključujući čak i pesme.Razlike oko Ukrajine u stavovima SAD i istočnoevropskih članica EU na jednoj strani i zapadnoevropskih na drugoj su rezultat drugačijih pristupa i sagledavanja situacije. Vašington i njegovi sateliti u istočnoj Evropi Ukrajinu posmatraju isključivo kroz prizmu politike prema Rusiji, odnosno kao instrument za ostvarivanje geopolitičkih ili nacionalnih ciljeva. U zapadnoj Evropi, koja tradicionalno ima pragmatičan stav prema Rusiji, Ukrajina se vidi kao sredstvo da se pronađe dugoročno rešenje za odnose sa Rusijom.

Prvi primenjuju klasičnu politiku američkih predsednika i državnih sekretara iz hladnoratovskog perioda koja se oličavalo u rečenici “Možda i jesu kopilad, ali su naša kopilad”. Njih ne interesuje mnogo što je Ukrajina najokorumpiranija i najsiromašnija zemlja Evrope, ogrezla u kriminalu, nepotizmu, klijentelizmu, sve dok je dovoljno antiruska i spremna da prkosi Moskvi.U Berlinu, Parizu i Rimu imaju oprečan pristup. Oni su uvereni da je jedini put koji treba slediti onaj koji je utro Džordž Kenan, američki ambasador i pisac čuvenog “Dugačkog telegrama” u kome je još 1946. godine, u praskozorje Hladnog rata, dao najbolji recept za obuzdavanje ambicija Kremlja: jačanje demokratije, razvijanje demokratskih institucija i beskompromisna odbrana fundamentalnih prava i sloboda.Međutim, umesto Kenanovim putem Ukrajina je krenula u suprotnom smeru: priča se evropski a ponaša se i vlada ruski. Svi predsednici, od Kravčuka, preko Kučme i Juščenka, do Janukoviča, Porošenka i Zelenskog su bili veliko razočaranje za građane Ukrajine. Po korumpiranosti, bahatosti, nepotizmu, klijentelizmu, kriminalu između ukrajinskih lidera nema razlike bez obzira na opredeljenje. Nije iznenađenje da niko od njih, osim Kučme, nije reizabran.Ta sudbina čeka i Vladimira Zelenskog. Ukrajinski komičar se pokazao kao veliki blef i marioneta u rukama dela ukrajinskih oligarha, posebno Igora Kolomojskog koji mu je finansirao predsedničku kampanju. Od gotovo plebiscitarne pobede u drugom krugu predsedničke trke za Petrom Porošenkom, osvojio je 73 odsto glasova, pre dve i po godine, Zelenski je pao na podršku od oko 15 posto birača.

Na polovini svog predsedničkog mandata Zelenski se pretvorio u sve ono što je kritikovala ili ismejavala njegova humuristička serija “Sluga naroda” koja mu je donela slavu. Neiskustvo, nesposobnost, odsustvo menadžerskih kapaciteta, slab karakter, dezorjentisanost, na unutrašnjem planu se ponaša neuračunljivo menjajući ministre kao čarape, utiče na rad pravosuđa a na međunarodnoj sceni se ponaša kao “Kalimero”, večita žrtva moćnog suseda, dakako Rusije, i nezajažljivih neprijateljski nastrojenih oligarha.Poslednja akcija obračuna sa delom tajkuna, uglavnom optuženih za rusofilske stavove ili osećanja, nije ništa drugo nego pokušaj da odradi posao za svoj sponzore t koji žele da se otarase konkurencije. Oligarsi jesu rak rana ukrajinskog društva, ali kada ih ne bi bilo mnogo je veće verovatnoća da bi u Kijevu imali nekog poput Lukašenka pre nego Vaclava Havela ili Aleksandra Kvasnjevskog. Drugim rečima, oligarsi garantuju kakav-takav pluralizam, poslednji trag liberalno-demokratskog ustrojstva društva.Zbog svega prethodno rečenog Ukrajina nikada neće postati članica EU. Ukrajinski političari koji zajedno sa poljskim i pribaltičkim kolegama manipulišu sa osećanjima građana budeći im nadu da bi Ukrajina jednog dana mogla da postane članica EU spadaju u grupu velikih licemera. Članstvo u NATO je u teoriji i dalje moguće, ali je na izuzetno dugačkom štapu i teško je poverovati da će Nemačka i Francuska dati zeleno svetlo u dogledno vreme. Podsetimo, odluke o prijemu novih članica u NATO se donose konsenzusom.Henri Kisindžer koji je u svojim poznim godinama prilično revidirao stavove oko odnosa Rusije i NATO u tekstu za Vašington post, neposredno pre “Evromajdanske revolucije”, napisao je: “Ako Ukrajina želi da preživi i da bude uspešna zemlja ona ne sme da bude predstraža ni jedne ni druge strane, već most između Zapada i Rusije”. U Kijevu nisu slušali Kisindžera, a ni nemačkog predsednika, tada ministra spoljnih poslova, Valtera Štajnmajera već Viktoriju Nuland i vidimo dokle su stigli.BONUS VIDEO: Zelenski u rovovima sa ukrajinskim vojnicima

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apzelenskiurovovimaam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2806575"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram