0
Andre Malro, jedan od najznačajnijih francuskih pisaca prošlog veka, rezigniran izborom građana da pošalju u drugi krug predsedničkih izbora 1965. godine Šarla de Gola i Fransoa Miterana, upozorio je Francuze da ne naprave još jednu grešku: “Ovde je posredi izbor između istorijske ličnosti koju nećemo više sresti u našim životima i jednog politikanta koga možete da nađete na svakom ćošku”.
Emanuel Makron nije još dostigao, pitanje je i da li će, nivo istorijske ličnosti koju nećemo sresti za našeg veka, ali je sasvim sigurno da su njegovi protivnici politikanti koje možemo da nađemo u svakoj zemlji, u svakom gradu, na svakom ćošku. Marin Le Pen, Žan Lik Melanšon i Erik Zemur su antisistemski političari kakvih ima svuda i sve više, Valeri Pekres je nedorasla ulozi za koju se kandidovala a ostali kandidati u trci za Jelisejsku palatu su, uključujući i gradonačelnicu Pariza An Idalgo, tek malo više od izborne ikebana.
Pročitajte još:
Predsednički izbori u Petoj republici po pravilu poklanjaju iznenađenja nekada u prvom krugu (neuspesi Baldura 1995. godine i Žospena 2002. godine odnosno prolaz u drugi krug Žan Mari Le Pena) a nekada i drugom poput trijumfa Žiskara D’Estena 1974. godine, Fransoa Miterana 1981. godine ili Fransoa Olanda 2012. godine i Emeanula Makrona pre pet godina.
Međutim, ovoga puta je teško poverovati da će doći do neočekivanih rezultata. Makronov mandat, uprkos svim problemima i pokazanim nedostacima i manama, više liči na Miteranov i Širakov nego na Sarkozijev i svakako ne na Olandov. Najmlađi predsednik u istoriji Francuske je na najboljem putu da stane u red sa republikanskim monarsima De Golom, Miteranom i Širakom koji su u više mandata vladali iz Jelisejske palate.
Prvi put predsednička kampanja u Francuskoj nije u centru pažnje domaćeg javnog mnjenja. Makron je vrlo vešto iskoristio rat u Ukrajini i repove pandemije Kovida-19 da bukvalno umrtvi kampanju i učini je čak dosadnom i pored vrlo pitoresknih i ratobornih kandidata kakvi su Melanšon i Zemur. Le Pen i Zemur su penalizovani jer su islamsko pitanje i problem migranata potisnuti u drugi plan a Melanšonu se ne isplati da maše antievropskim i anti-NATO stavovima dok se Evropa pita da li će se Putin zaustaviti na Ukrajini.
Takođe, kakofonija sa 12 kandidata za Jelisejsku palatu doprinosi još lagodnijoj poziciji Makrona, dodatno privilegovanog semsestralnim predsedavanjem Evropskom unijom što mu omougućava da pored francuske republikanske “krune” nosi i evropsku.
Jedina, donekle neizvesna, bitka će se voditi za Makronovog protivnika u drugom krugu. Između Le Pen (Nacionalno okupljanje), Melanšona (Buntovna Francuska) i Zemura (Reconquete, Ponovno osvajanje) ima mnogo više zajedničkih elemenata nego različitosti. Njih troje su primer da između ekstremne levice i ekstremne desnice postoje vrlo nijansirane razlike baš kao što je istorija registrovala u više navrata tokom prethodnog veka.
Le Pen, Melanšon i Zemur su pre svega političari koji bi da sruše postojeći sistem koji oni pejorativno nazivaju neoliberalnim, šta god to značilo i da formiraju Šestu republiku. Vezuje ih i evroskepticizam, ne predlažu otvoreno izlazak iz EU i evrozone samo iz taktičko-političkih razloga ali ga jako priželjkuju. Takođe ih spaja nacionalni suverenizam, ideja o francuskoj posebnosti, veličini i civilizacijskoj misiji koju ima Francuska. Svo troje su protivnici Severnoatlantske alijanse i kriju se iza Šarla de Gola predlažući da Francuska ponovo izađe iz vojne komandne strukture NATO gde se vratila tokom predsednikovanja Nikole Sarkozija.
Crno-crvenu antisistemsku trojku ujedinjuju i simpatije prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Invazija Rusije na Ukrajinu nije samo preusmerila fokus pažnje javnosti u “Šestougaoniku” već je primorala Le Penovu, Zemura i Melanšona da se pravdaju zbog odnosa prema Putina: od divljenja što je bio slučaj Melanšona i Zemura do Le Penove koja nije imala samo lepe reči, već je njenu prethodnu kampanju finansirala ruska banka pod kontrolom Kremlja. Priterani uz zid razvojom događaja na terenu, Le Pen, Melanšon i Zemur su morali da osude rusku agresiju na Ukrajinu. Ipak, sva tri kandidata ekstremne desnice i levice digli su glas protiv sankcija Rusiji, pravdajući svoju poziciju negativnim posledicama po francusku ekonomiju.
Gledano na srednji rok Francuska će biti u velikom problemu. Trend opadanja podrške umerenim, demokratskim i evropskim snagama se nastavlja a podrška antisistemskim i ekstremnim liderima je u stalnom porastu. Melanšon, Le Pen i Zemur će, zajedno, najverovatnije osvojiti preko 40 odsto glasova u prvom krugu predsedničkih izbora. To je poslednje zvono na uzbunu, odnosno pokazatelj da se politička scena u Petoj republici radikalizuje do krajnjih granica na pogonskom gorivu islamofobije i ksenofobije.
Pre dvadeset godina Žak Širak je pobedio ekstremnog desničara Žan Marija Le Pena u drugom krugu predsedničkih izbora osvojivši preko 80 odsto glasova. Pre pet godina Emanuel Makron je dobio duplo više glasova od Marin Le Pen u drugom krugu. Prrema svim istraživanjima javnog mnjenja Makron će 24. aprila, u drugom polovremenu predsedničkih izbora, osvojiti između 55 i 60 odsto glasova bez obzira ko će mu biti protivnik od pomenute crno-crvene trojke.
Marin Le Pen je u prednosti nad Zemurom i Melanšonom jer igra na kartu ostataka radničke klase, gubitnika globalizacije, osoba koje jedva ili nikako sastavljaju kraj s krajem dok njena dva rivala targetiraju srednju i niže-srednju klasu koja se radikalizovala poslednjih godina, grleći hibridne oblike nove ekstremne desnice ili ekstremn levice.
Aktuelni francuski predsednik je više sticajem okolnosti nego svojim zaslugama promenio politički odnos snaga u Petoj republici: klasičnu političku podela na levicu i desnicu definitivno više ne postoji u Francuskoj. Makron ojačan upravljanjem kriznih situacija koje su se smenjivale jedna za drugom, od pobune žutih prsluka preko pandemije Koivda-19 do ruske agresije na Ukrajinu, nastupa vrlo samouvereno jer praktično nema konkurenciju u delu biračkog tela na koje računa i koje će mu doneti pobedu u prvom a zatim i u drugom krugu.
Valeri Pekres se nije oporavila od katastrofalnog početka izborne kampanje u pariskoj koncertnoj sali Zenit. Predsednica Pariskog regiona nije uspela da monetizuje uspeh “Republikanaca” na regionalnim i lokalnim izborima potvrđujući paradoks da i neodegolisti, poput socijalista, i dalje imaju vrlo razgranatu strukturu na terenu što im omogućava dobre rezultate na lokalnim izborima, ali im ne polazi za rukom da iznedre ozbiljnog kandidata za Jelisejsku palatu.
Nema sumnje da je Makronov najznačajniji potez bio kada je ubedio Eduara Filipa, svog bivšeg premijera, da se na kandiduje na predsedničkim izborima. Filip je prototip kandidata umerene, evropske desnice, sa ozbiljnim šansama za pobedu. Nije isključeno da su Makron i Filip napravili pakt koji predviđa štafetu između dvoijce u Jelisejskokj palati.
BONUS VIDEO: Stefan Bundalo: Na lokalu jedan glas može da donese promenu!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
