Piše Željko Ivanović: Podgorica kao referendum

Ali ne zbog Andrije Mandića, šta je on kriv, dočekao je svojih pet minuta i gledamo ga u vodvilju - da sam ja neko. Odnosno Aleksandar Vučić. Srpski Betmen, koji doručkuje sa US ambasadorom, ruča sa ruskim, a večera sa kineskim. Pošto Mandića ovdašnji US ambasador zaobilazi u širokom luku, Rusi i Železnjak su digli ruke od njega i Pipuna, pa nemaju ni ambasadora u PG, dok kineski preskače večeru i ne priznaje Dalaj Lamu, onda Andrija vežba Vučićev tronožac na sledeći način: ujutro glasa za ukrajinske vojnike i njihovu obuku kako bi se odbranili od ruske agresije, a popodne, koristeći Skaj i kripto telefon Mila Božovića, šalje zaštićenu poruku Moskvi objašnjavajući da je on, Andrija Mandić, za „Z“, i da se svako veče moli pred ćivotom Svetog Vasilija, ne bi li “specijalna operacija”, sa genocidnim epizodama, uspela.

Već sledećeg jutra, nakon molitve i čašice ljute, lider Nove piše saopštenje za pučanstvo u kome iz glave cela naroda, srpskog naravno, poručuje kako Vijesti više nisu glavne, i da svaki Srbin koji drži do roda i poroda ne treba da glasa za Albina i Dženana, još manje Nermina, niti da čita Vijesti. I da ih gleda. Pored, dodaje Manda, izuzetno uglednih i uticajnih Pinka, RTCG, Hepija, Borbe, Informera, Kurira, Tanjuga, B92, Prve, In4s, i desetina ostalih, patriotskih kanala i portala, koji se decenijama trude da sačuvaju srpski narod od stresa, oličenog u ozbiljnom razmišljanju i logičkom zaključivanju. Umjesto toga, braćo Srbi, kaže lider AM, utonite u duboki san uz narativ Marića, Sarape, Jeremić Jovane, Vučićevića, Raonića, Živkovića i sličnih, jer ima ko će da misli za vas, predsednik Vučić naravno, piše Ivanović za Vijesti.

Podgorica kao referendum. Nažalost. Ali ne zbog Alekse Bečića. Jer šta je kriv nevoljni saučesnik, nacionalni Crnogorac, koji ljubi ruku preosvećenom Joanikiju, iako mu ovaj ne priznaje naciju više negoli neki Raković, eminentni istoričar, kakvim ga drži vladika Mićović. Nije lako Bečiću jer nije on kao Kovačević da mu je matica Srbija! Zašto bi bila, kad je i Crna Gora srpska, rekao bi ljutiti ministar Krapo. Zato je za nevoljnog Aleka Matica samo rečica nadomak Podgorice, u kojoj je kao mali, nakon treninga i fudbala, volio da se rashladi, a onda legne na njenu zelenu obalu maštajući da će jednog dana biti potpredsednik vlade ili šef skupštine, imati službeni auto, rotaciona svetla, makar jednog bodigarda i diplomatski pasoš, koji će važiti za čitav svet, osim susedne Hrvatske.

Podgorica, ali ne kao referendum i kad je u pitanju Srećko Spajić. A ne Šojić. Šojić je Milojko. Šta je on kriv što se našao u pogrešnom društvu, gde ga pogrešni ljudi podržavaju iz pogrešnih razloga. Trošeći ga kao Slavka nekad davno, ili Meda sve doskora. Umesto da je ostao u Singapuru gde je jedva sastavljao kraj sa krajem, Spajki se vratio u rodni kraj, čim su mu neki Kotrel i Tauler, kripto drugovi iz Londona, javili da „Milo hoće da zatvori drevna crkva“.

I tako je krenula dirljiva priča, američki san na crnogorski način, čovek je od pripravnika za tri godine došao do premijera, čime je umalo ugrozio rekord savetnika Đukanovića koji je bio „dva u jedan“ - i pripravnik i premijer. Spajkijev mandat ostaće upamćen po dva nadljudska pregnuća - kako da žitelje Montenegra ubedi da je 3 + 2 = 8, i još, da je Vasilije Čarapić stvarni lik iz parlamenta a ne neki vilenjak iz romana Džoane Roling. Uz to, Srećko mora da se po čitav dan pravi da je istinski koalicioni partner Bečića iako o njemu misli sve najgore, ali mu to ne može reći jer Aleksa ne razume engleski.

Podgorica nije referendum ni zbog Nika i Ervina. Uostalom Đeljošaj ne učestvuje na izborima, što je čudno s obzirom na to da je potpredsednik Vlade, ministar ekonomije i zet Ivone Savićević, direktorke Direktorata za međunarodni saradnju u njegovom, odnosno našem, Ministarstvu ekonomije. Dakle, ključno pitanje glasi, ako nisam bio jasan, pošto živimo u građanskoj državi koju vodi najgrađanskija vlada, kako potpredsjednik Đeljošaj nema listu za izbore u Podgorici?! Ili još preciznije, kakve veze u građanskoj državi, sa građanskim liderima Nikom i Ervinom, Andrijom i Milanom, Spajkijem i Alekom, ima činjenica da u glavnom gradu nema Albanaca, makar nedovoljan broj za manjinsku listu?! Zašto Nika i Ervina ne bi glasalo pola Podgorice, kao Kamalu Haris pola Amerike, ili Baraka Obamu više od pola, ako su sposobni da vode grad, i ako živimo u građanskom društvu koje uređuje građanska vlada, Mandićeve pomirene i građanske Crne Gore?! A ne neki tragikomični etno kabinet koji oslikava verske i nacionalne torove po Podgorici. I Crnoj Gori.

I tako dođosmo do njega. Koji je jedini ili makar najveći krivac što je Podgorica 2024. kao referendum 2006. Što još jednom moramo da se prebrojimo, na one koji su za DA i one koji su za NE. I da vidimo je li većina za Podgoricu građana ili onu drugu, grad naroda. Odnosno torova. Pogađate da je najveći, ako ne jedini krivac, Milo Đukanović, popularni Lomi iz slavnog Skaj romana, lider koji je od oca nacije dogurao do njenog grobara. Jer da je za 15 godina apsolutne vlasti, nakon referenduma, zidao demokratsku i pravnu državu umesto privatne i kavačke - ne bi se danas drhtalo ili dežuralo nad budućnošću Podgorice i Crne Gore. Da Milo i armija ulizica i plaćenika, nisu deceniju i po razmišljali jedino o svom džepu i provodu, ne bi obespravljeni i osiromašeni roditelji gurali decu kod Joanikija i Rifata, u verske odaje, kako bi ih spasili klanova, droge, kocke i pogibija.

Da je Milo Đ. 2007. ili 2008, kad je kobajagi krenuo u političku penziju, održao obećanje, ili da se makar 2012. nije vraćao na premijersku poziciju i zgazio nejakog Igora koji je bio u usponu, a tek da je konačno 2016. Dušku prepustio ne samo Vladu već i partiju - drugačije bi nam ptice danas pevale. Ne bismo čekali tri decenije na smenu vlasti već bi se ona menjala svake četiri godine, ne bi decenijama pravda bila spora i nedostižna jer bi pravosuđe vodili ljudi od integriteta, ne bi nam svih tih godina najbolja deca bežala iz zemlje, jer bi Crna Gora bila mesto jednakih šansi za sve.

Nekakav Spajić bi bio daleko od Montenegra i državne kase, Mandić zajedno sa Medojevićem na margini politike i istorije, Vučić bi bio vođa navijača Zvezde a ne srpskog sveta, sam Đukanović ugledni penzioner, jedino bi Bečić bio isto što je i danas, potpredsjednik Vlade za bezbjednost, od oca Amfilohija i majke Marije, mali Isus, iz Zete, a ne Nazareta.

Ali, šta je tu je. Nema predaje, naravno. Samo da se zna - Podgorica je kao referendum i zbog svih gore pomenutih koji su došli posle Mila, i za minule četiri godine pokazali da su spremni da koketiraju sa mafijom, kao on, da nameštaju ili izbegavaju tendere, kao on, da zapošljavaju po partijskoj liniji, kao on, da drže zarobljenim pravosuđe, kao on, da satanizuju nezavisne medije, kao on, da zloupotrebljavaju državne resurse za svake izbore, skoro kao on, da lažu i ismevaju zapadne partnere, isto kao on i da šire nacionalizam i podele - čak više nego on!

Kada se sve sabere, Podgorica je kao referendum, s tim što se ovog puta ne glasa o tome hoće li biti države ili ne, već o njenom karakteru. Građanska ili etnička, slobodni pojedinac ili verski fanatik. Izbor nije težak osim ako zaista ne verujete spikeru parlamenta Mandiću kad vas ubeđuje da su Pink, RTCG, Hepi, Borba, Informer, Novosti, Kurir, Svet i Skandal - izuzetno ugledni i uticajni.