Piše Željko Ivanović: Radovi Marka Parezanovića

Piše: Željko Ivanović

Ako ste zajedno sa mnom mislili da je Lorens od Arabije (AV) arhitekta srpskog sveta, a Milojko, Andrija, Milan, Aleksa, Krapo, Joko, i ostali dodici obične vodonoše i izvođači radova - prevarili ste se. Zajedno sa mnom. Ali ne po pitanju vodonoša, tu smo u pravu, već po pitanju glavnog arhitekte. Nije AV! - piše Željko Ivanović u kolumni za Vijesti.

Vučela, nositelj ordena Svetog Save, i njegov propagandni bilten Večernje novosti, naime, otkrivaju da je to Marko Parezanović. Za koga nikad niste čuli, ali vam Milojko, Andrija, Milan, Aleksa, Krapo, Joko i ostali dodici mogu ispričati o kome se radi. Iako su među njima verovatno podeljena mišljenja o drugu Marku, jer same Novosti priznaju da mu se samo neki dive, dok ga se ostali boje ili ga preziru.

„Oni koji ga dobro poznaju i prate njegovu četvrt veka dugu karijeru u Službi, tvrde da taj uspon u sam vrh operativnog sastava BIA nije rezultat nepotizma, već isključivo izuzetne inteligencije, čelične volje, odvažnosti, neumornog rada i zasluga u oblasti kontraobaveštajnog i obaveštajnog rada. Zato i ne čudi da je dobitnik velikog broja odlikovanja, a posebno je ponosan na ordenje dobijeno od tri predsednika države - Republike Srbije, Republike Srpske i Ruske Federacije“, zaključuju Vučeline Novosti, u panegiriku kakav Milorad nije nikad štampao ni o Miloševiću.

Parezanović je očito Vučiću ono što je Lazović bio Đukanoviću, ali deluje mnogo mudriji. I sposobniji. Makar onoliko koliko je Aleksandar od Mila. Meni ne morate da verujete, ali evo šta vam kažu Novosti: „Parezanović je jedan od najbližih i najodanijih saradnika predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ali i jedan od ključnih arhitekata novog srpskog sveta“!

O njegovom odnosu sa Vučićem već se ispredaju čitave legende, stoji u službenoj zabilješci Novosti, pa se nameće dilema da li je nešto slično postojalo na relaciji Staljin-Berija, Milošević-Stanišić, ili Milo-Lazović! Ono što je najzanimljivije u nadahnutom uratku koji jedne od vodećih novina u Srbiji ispisuju o vodećem obaveštajcu, nije pikanterija, pa čak ni to kako je Marko spasio život Slavku, odnosno Parezanović Vučiću, po sistemu - šefe, pazi metak. Nije ništa novo, čak djeluje otrcano i potrošeno, i kada nam Novosti zadivljeno opisuju kako drug Marko izaziva bes zapadnih obaveštajnih službi jer prkosno stoji na braniku otadžbine. Posebno kada javno udara na unutrašnjeg neprijatelja i „maligni uticaj stranog faktora preko pojedinaca iz opozicije i medija“! Plus, pogađate, „delovi NVO sektora koji se stavljaju u destruktivnu i subverzivnu funkciju”. Pa o tome Vučelin i Markov Šef priča svaki drugi dan. A Brnabićka i češće.

Nisu Novosti poentirale ni odbranom Parezanovića od gnusnih podvala zapadnih službi koje ga sumnjiče da kontroliše pojedine političke partije iz opozicije, pravi koalicije, razbija proteste, a u slobodnom vremenu stigne da pogura izbor patrijarha. Slava mu i milost. Porfiriju a ne Parezanoviću.

Sve je to ništa u odnosu na krucijalni i istorijski učinak Parezanovića - “jačanje srpskog identiteta u regionu”! To ne kažem ja nego Novosti. Što znači da se Vučić zalud pravdao Makronu kako ne destabilizuje susedne zemlje, već samo brine za svoju Srbiju. Pre će biti da Vučela i Novosti bolje znaju: „Parezanovićev rad u Crnoj Gori je od velikog značaja“, kaže autor i to će se videti na rezultatima popisa, „koji je kruna višegodišnjeg procesa i dobro organizovanih aktivnosti koje su vodile ka kulturnom i nacionalnom preporodu Srba u Crnoj Gori“! Valjda i u pretvaranju vojvode Andrije u pomiritelja Dalaj-lamu?! A vrlo je verovatno da su baš Markove aktivnosti u Crnoj Gori dovele do transformacije Milana Kneževića iz tegle senfa u viršlu?!

I tu nije kraj! Pozivajući se na „upućene“, Novosti tvrde da su “Parezanovićeve strategije bile dugoročne i uključivale su niz specijalnih operacija koje su obezbedile trajan uticaj na političku i kulturnu scenu Crne Gore”.

Ako je verovati Novostima, a ja im u ovom slučaju dajem potpuno za pravo, ispada da je Parezanović, za koga nikad niste čuli, glavni arhitekta srpskog sveta i u Crnoj Gori, što znači nezaobilazan faktor u izboru i mitropolita i vladika, manjinskih i većinskih vlada, malih i velikih koalicija, ministara i državnih sekretara, dekana i direktora škola, a što da ne i generalnog direktora Javnog servisa.

Time je drug Marko očito daleko nadmašio moju malenkost! Štaviše, sada je jasno i otkud najnoviji narativ o Drugoj familiji i koncernu Vijesti, Mišku i Željku. Iz kuhinje heroja rada Parezanovića. Mi smo, dakle, kolateralna žrtva kako bi se sakrio glavni arhitekta i njegov kolosalni učinak koji je zvaničnom Beogradu, kako priznaju Novosti, „obezbedio trajan uticaj na političku i kulturnu scenu Crne Gore“!

Hvala Vučeli i Novostima. Do ovog teksta sam bio ubeđen da je Rezolucija o Hrvatskoj, Njemačkoj i Austriji ideja Spajića i Kneževića, koju je Vučić od srca podržao, da bih sada počeo da sumnjam kako iza svega opet stoji rukopis druga Marka. Otuda i logično pitanje: da li su o nastupu srpskih stranaka u jednoj ili dvije kolone u Podgorici odlučivali Spajić, Mandić, Knežević, Bečić - ili neko drugi. Poznat po čeličnoj volji, neumornom radu i odanosti zemlji Srbiji i majci Rusiji?! Kako je moguće da kompletna propagandna menažerija zvaničnog Beograda uglas podrži nastup srpskih partija u dvije kolone, iako su marionete iz nekadašnjeg DF-a navodno izgorele za takozvanom velikom koalicijom?!

Ipak, gde je rukopis druga Marka najvidljiviji?

Nije to ni Rezolucija protiv Nemačke, Hrvatske i Austrije, ni udaljavanje od EU kroz fingiranje reformi i politički rat sa Zagrebom, nije ni lelek zbog Bljeska i Oluje, a ni ovo najnovije - strategija nastupa u dvije kolone na strateški najvažnijim izborima u Podgorici!

Više od svega pomenutog, Parezanovićev specijalni i neumorni rad je vidljiv u prepoznavanju šefa države Jakova Milatovića kao glavne opasnosti za nastavak radova na arhitekturi srpskog sveta u Crnoj Gori. Đukanović je potrošen, politički mrtav, za svakog i sve, osim za Bemax i njegovo političko krilo DPS, suverenistički blok nije iznjedrio alternativu jer treba spasavati Tigra, Katu i Lomija, tako da Milatović figurira kao jedini političar koji je istinska smetnja za sve mrzitelje građanske i prozapadne Crne Gore. I tu se još jednom potvrđuje koliko su Novosti u pravu kada tvrde da je Parezanović inteligentan. Jer je nepogrešivo prepoznao da se pobjeda ili poraz zvaničnog Beograda na presudno važnim podgoričkim izborima lomi oko Jakova Milatovića. Pobjeda Milatovića je poraz Vučića, i obrnuto. Parezanović dobro zna da, ako ne osvoji Podgoricu, Spajićeva Vlada pada, sa njom i arhitektura srpskog sveta.

Da Milatović nije ušao u političku arenu i podgoričke izbore, za što su naivni navijali a zlonamerni izričito tražili, da je šef države ostao da izigrava englesku kraljicu kao predsednik svih građana, dve srpske liste bi se prošetale kroz izbore i pokorile glavni grad. Time i obezbedile da etno Vlada Vučića i Erdogana traje do kraja mandata, što bi bilo dovoljno da drug Marko ne samo ojača trajni uticaj na politički i kulturni život Crne Gore, već i da svede Montenegro na republiku srpsku 2. Gde bi onda mogao da se nada i novom odlikovanju. Milatović je ulaskom u izbornu trku, sa sviješću da će biti glavni target Parezanovićevih radova, učinio ono što i jeste posao istinskog šefa države. Preuzeo je odgovornost i pokazao hrabrost. Bravo, Jakove.