Piše Željko Ivanović: Nikad s DPS-om, vazda sa Vučićem

Ili da parafraziram srpskog vožda - koliko je Milo opsednut Srbijom, toliko Mandić i aktuelna većina mrze građansku i sekularnu Crnu Goru.

Piše: Željko Ivanović

Kada bi Vučića pitali šta bi više volio, da ga zmije ujede ili da Milo ode u Nato, osnivač i vlasnik SNS bi izabrao ovo prvo. Jer za zmiju ima protivotrov i ujed se najčešće preživi, dok bez Mila nema života. Odnosno vlasti. Srpski Vožd bi zato ‘ladno mogao da zaključi – nema Milovog srca nadaleko.

Malo mu je bilo što je uložio, istina preko Caneta, one grdne milione u Tomu i Vučka, malo je bilo što je ubedio Amere da je Vučić naš a ne Tadić, malo je bilo što je kroz večnu Crnu Goru sproveo kanalizacioni sistem beogradske propagande, malo je bilo Marića svakog leta u Splendidu, o trošku države i mafije, malo je bilo što je Sveta zbrinuo kod Parezanovića, malo je bilo što je domovinu skinuo nagu i podveo je šefu susedne države, bilo je malo i što je skoro deceniju isti “otac” Milo veličao lik i delo AV kao velikog prijatelja svoje familije a to je značilo i Crne Gore, malo je bilo što ga je Vučić nakon svega toga zajebao, i zajedno sa popovima i topovima poslao u političku penziju – sve je pomenuto bilo malo, Milo i dalje služi Vučiću! Sada ne kao njegov patron, mecena, dobri duh, učitelj, gazda, već kao njegov frustrirani oponent, navodni ljuti neprijatelj, ili ono što Vučić najviše voli – omiljeni antisrbin. Baš tako, ako je Šešelj Miloševiću nekad davno bio omiljeni opozicionar, a Mandić i Knežević, Đukanoviću dva omiljena opozicionara – Milo je Vučiću omiljeni antisrbin, piše Ivanović u kolumni za Vijesti.

Sad vam je jasno otkud ničim izazvan Đukanović u štabu DPS u noći uspeha na PG izborima, otkud kasnije u nekom ćumezu sa cajkama i familijom na proslavi pobede, i otkud kič pesma o gospodaru i Cetinju, na kraju i ona još smešnija o sudbini i Srbiji. U danima kada velikom bratu AV gori pod nogama od kopanja litijuma u najavi, i izgubljenog Kosova u objavi, kada mu Parezanović javlja da je Podgorica pala, a Porfirije referiše da ni njegov dolazak na dan izbora nije pomogao – Milo mu servira kič i pornografiju od turbo folka i šovinizma, da bi ustajali kontejneri beogradske propagande odmah pustili otrov! Na centaršut pitanje, predsednik susedne države je naravno imao spreman odgovor: i ja i Milo smo opsednuti Srbijom, ja je volim, on je mrzi. Time je Milo jos jednom deratiziran a koalicioni kapacitet DPS-a zakucan na nulu.

Jer, kada AV kaže ja i Milo smo opsednuti Srbijom, s tim što je ja volim a on je mrzi – tom porukom vođa srpskog sveta u stvari šalje prijetnju svima koji se usude da nakon PG izbora pomisle, a kamo li paktiraju sa DPS! Samo što im ne kaže, staviću vas na listu nepoželjnih, najebaćete gore nego Severina i Damir Šehović, Joanikije će vam baciti anatemu, a Porfirije oduzeti orden Svetog Save kao onom Boškoviću. Plus, niko od tih koji pogledaju ka DPS vratima neće dobiti besplatnu kartu za besplatne priganice i besplatan koncert lepe Karleuše, u Kneževićevoj Zeti.

Time se još jednom potvrđuje, kad bi se Milo vratio na fabrička podešavanja, kada je zajedno sa Vučićem i Mandićem mrzio šah zbog šahovnice, ili vodio boj da se sa ustašama razgraničimo za sva vremena, kada bi Milo rekao da je veći Srbin od Spajića, Mandića i Kneževića – zaboravila bi mu se endemska korupcija i šverc cigara, Bari i Šelzi, oprostili bi mu Duška i ostale ubijene i ranjene, prigrlili bi kavčane bolje nego Belivuk i škaljarce jače od Luke Bojovića, pa bi AV i njegove marionete usvojili Mila Srbina, koji priča srpski i ide u srpsku crkvu, poštuje srpske običaje i slavi srpsku slavu, i ne bi im bilo ni najmanje važno što je Đukanović bogatiji od Dodika, njegov sin od Dodikovog sina, njegov brat od Dodika samog, dok bi svi nezavisni analitičari na čelu sa Bešićem i Nidžom Markovićem objašnjavali kako su i Milo, a tek Dps, poželjni partneri, mnogo više nego DCG, ZBCG, URA, Jakov, BS, AA, HGI….

Ne treba dakle mnogo ekspertize da se vidi kako sve njih, od Vučića do njegovih marioneta u Podgorici, “zabole uvo” za demokratiju, pravnu državu, nepotizam, endemsku korupciju i klanove, već ih jedino zanima ideologija i krečenje, kojima bi od Crne Gore napravili provizorij, crnu rupu pravoslavnog fundamentalizma, ksenofobije i turbo folka, gde bi zajedno cupkali sa Milom i Lidijom, po stolovima i podijumima, uz srceparajuće zavijanje Lukasa, Cece i ostalih karleuša. I sve bi ih čekala loža i besplatne priganice i pipuni na koncertu u Zeti, koji bi onda, baš zbog Mila i Lidije, postao tradicionalan.

Ali ko šiša Mila. Stvarno više neću da ga komentarišem koliko god mi se nabacivao. Podjednako me zanima i sudbina DPS ali njih ne mogu da ignorišem, dok sa Borisom Mugušom ne zamijene rejtinge.

O državi se, dakle, radi.

Zaklinjanje da niko neće sa DPS je imalo smisla 2013, pre i nakon što su pokrali predsedničke izbore Miodragu Lekiću, imalo je smisla i 2016. reći Mi ili On, jer je to značilo da je poslednja ura i da ako On politički preživi i pobedi Crna Gora neće, takođe bilo je itekako smisleno i opravdano 2020. reći NE nokautiranom DPS-u, i poslati ga u opoziciju – ali nakon deceniju i po istovetnog narativa, vreme je da se “avgustovskoj većini” kaže – odjebite. Jer današnje zaklinjanje u anti DPS platformu je eufemizam za trasiranje antidržavne politike. Ili da parafraziram Vučića – koliko je Milo opsednut Srbijom, toliko Mandić i aktuelna većina mrze građansku i sekularnu Crnu Goru.

Zaključak bi bio: Milo dosta je bilo. Ne brani Crnu Goru više, ne prkosi Srbiji, Americi i Rusiji jer to djeluje tragikomično i groteskno. I duboko je anticrnogorski.

Takođe, dosta je bilo narativa o avgustovskoj anti-DPS većini, jer 30.08.2020. oni koji se danas pozivaju na to, bili su ubedljiva manjina! A ne većina! Ubedljiva manjina je, dakle, 30.avgusta 2020. glasala za srpski svet, dvojno državljanstvo, ulicu Pavla Bulatovića u PG i Branka Krvavca u Pljevljima, još manje ih je bilo za velje laži o Veljem brdu, uzjahani Javni servis, kripto mafiju, partitokratiju, a tek je najmanje birača tada glasalo za Jasenovac, Marka Parezanovića, njegove marionete i ideologiju koju “domaći izdajnici” i on kao “strani okupator” temeljito šire Crnom Gorom. Nermin Abdić ili Boris Mugoša, biće mi uvek vrednosno bliži od raznih tarabića, tipa Dajković ili Labudović. Odnosno Nikolaja Velimirovića, koji je vaskrsnuo u liku dekana elektrotehnike Mujovića. A razlog je više nego jasan: posljednja je ura da se odbrani građanski karakter glavnog grada i države od puzajuće kleronacionalisticke ideologije koja se lažno predstavlja kao avgustovska većina! Kao što se DPS lažno nudi kao reformisan.

Zato je pitanje od milion dolara, kako obnoviti građanski centar koji su neki Spajić i Kotrel bacili pod noge, uoči parlamentarnih izbora!? Ako je, direktno ili indirektno, PES u rukama Vučića, a DPS u rukama Đukanovića.