3
Stepanakert, prestonica Nagorno Karabaha, nekada prilično živ gradić, sada je skoro pust. Kafići i restorani ne rade, otvorene su samo dve prodavnice, a otkako je počeo sukob sa Azerbejdžanom jedina mesta gde se ljudi okupljaju su groblja.
Garnik, mršavi čovek srebrnaste kose polako hoda između nadgrobnih spomenika na kojima su slike mladih ljudi u uniformama i sa oružjem.
U ruci nosi lopatu i ide ka novom delu groblja koje se sada ubrzano širi. Garnik je grobar i ovih dana ima više posla nego ranije, ali ne zbog epidemije koronavirusa, kao u ostatku sveta. Od početka jermensko – azerbejdžanskog rata 27. septembra ove godine ovde ljudi ubijaju granate, rakete, kasetne bombe i meci.
„Za 15 minuta imam sahranu. Poginuo je mlad vojnik. Imao je 20 godina“, kaže Garnik i ljutito baca lopatu.
Otvara plastičnu flašicu koka-kole u kojoj je neka providna tečnost i nudi nam. Jak miris otkriva da je unutra arah, jermenska rakija.
„Jebem ti ovakav život“, procedi kroz zube i zapali cigaretu.
Stiže i ožalošćena porodica. Dvojica, jedan sa leve, drugi sa desne strane, pridržavaju očajnu majku. U povorci momci u uniformama nose kovčeg koji je prekriven crveno, plavo, narandžastom zastavom Nagorno Karabaha. Krenuli su prema delu groblja gde ima tridesetak svežih humki.
Prolaze pored njih i idu prema mestu gde su iskopane četiri rupe koje čekaju da budu popunjene. Jedna će već koliko danas postati grobnica. Jadna majka hoće da presvisne od žalosti, grli kovčeg i tuži.
„Uzmi i mene“, obraća se valjda svevišnjem čije ime Jermeni u Nagorno Karabahu često dozivaju poslednjih dana.
Garnik već skuplja obrve i iz njega progovara arah.
„Ništa ne moraš da im prevodiš. Ovi grobovi govore dovoljno. Vidite kako se groblje širi. To može da zaustavi jedino Putin“, već pomalo zapliće jezikom.
Groblje u Stepanakertu je podeljeno u nekoliko delova, a veliki deo zauzimaju grobovi poginulih vojnika – onih stradalih u prvom ratu protiv Azerbejdžana koji je trajao od 1988 – 1994, malo ispod su heroji borbi iz 2016, i sada su bageri poravnali teren za nove humke.
Svakodnevne tragedije učinile su ovo groblje najživljim mestom u gradu. Tu su stalno novinari i porodice i prijatelji stradalih. Dolaze na sahrane, ali i da ostave cveće na grobove najmilijih.
Ljova Gevorgjan, crnomanjasti čovek u raskoočanoj uniformi nosi sveće, ide prema svežim humkama, ali ne tamo gde porodica sahranjuje pokojnika. Spušta se na kolena pored jedne humke i ljubi kamenu ploču privremeno postavljenu umesto nadgrobnog spomenika.
U ovom ratu je izgubio tri brata
„Najmlađi je bio 1989. godište. Dva brata su stradala istog dana. Zato nema druge opcije do pobede. Zbog naše poginule braće“, priča Ljova.
U sukobu koji je buknuo 27. septembra između Azerbejdžana s jedne strane i Nagorno Karabaha i Jermenije s druge strane jermenske snage izgubile su oko 750 vojnika, kažu zvanični podaci.
Ovaj sukob predstavlja najveću eskalaciju nasilja još od prekida vatre 1994. godine kojim je okončan šestogodišnji rat. Taj prvi rat izbio je zbog težnji Jermena u Nagorno Karabahu da dobiju nezavisnost od Azerbejdžana u čiji sastav je ušao 1921. odlukom Staljina.
U sledećem sukobu u aprilu 2016. stradalo je 200 vojnika i civila.
Iskopane prazne rupe na groblju u Stepanakertu čekaju da progutaju nove žrtve. Sudeći po njima, ali i dešavanjima na terenu, broj žrtava će još rasti. Sukob, kažubzvaničnici, može da zaustavi Rusija, koja je dosad bila prilično neutralna. Nade Jermena da će razaranje prestati podgrejao je dolazak ruskih vojnih posmatrača ma granicu Nagorno Karabaha.
BONUS VIDEO:
