"Pre trideset godina rekli smo nikad više - Srebrenica. Koliko još treba da prođe da bismo izgovorili: nikad više - Gaza?"

Ovim rečima počinje svoju kolumnu Ed Husić, poslanik iz Sidneja i sin bosanskih imigranata za Gardijan, koju ovde prenosimo celu.

Današnji dan biće težak za Mirelu Muratović iz Sidneja, preživelu jedinog međunarodno priznatog genocida u Evropi od kraja Drugog svetskog rata – genocida u Srebrenici.

Tokom rata u Bosni 1990-ih, Srebrenica je bila proglašena zaštićenom „sigurnom zonom“ Ujedinjenih nacija – oznaka koja je na kraju izgubila svako značenje.

Pre trideset godina, u danima nakon 11. jula 1995. godine, više od 8.000 Bošnjaka, muškaraca i dečaka, privedeno je i ubijeno. Mirela je tada imala pet godina. Njen otac Munib bio je među žrtvama.

Ako to nije bilo dovoljno za tako mlad um, dve godine ranije njena majka Dževa nije se vratila kući nakon što je sa rođacima otišla da potraži hranu – pretpostavlja se da je oteta i ubijena. Delimični mir za ovu porodicu stigao je tek 2002. godine kada je Australija prihvatila Mirelu i njene preostale članove porodice kao izbeglice.

Godine 2010, porodici Muratović javljeno je da je DNK analizom identifikovan deo tela njenog oca. Porodica je skupila ušteđevinu kako bi poslali rođake u Bosnu da održe sahranu za Muniba.

Ono što i dalje teško pada Mireli i njenim četvoro braće i sestara jeste činjenica da nikada nisu mogli da postignu isto zatvaranje kruga tuge sa majkom – njeni ostaci nikada nisu pronađeni.

Poput mnogih koji su prošli kroz traumu, i druge svetske tragedije bude duboka sećanja i snažne emocije.

„Jutros sam plakala dok sam gledala izveštaj iz Gaze“, kaže mi Mirela. „Samo sam sedela i plakala zbog patnje drugih, razmišljajući da je sigurno neko pre 30 godina plakao zbog nas. Moramo govoriti. Ovo ne bi smelo da se ponavlja.“

Preteča današnjeg Međunarodnog krivičnog suda bio je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Tribunal je, bez sumnje, uspostavljen kao pokušaj da se racionalno odgovori na brutalnu iracionalnost tog vremena i da se počinioci pozovu na odgovornost.

Gotovo deceniju kasnije, žalbeno veće Tribunala donelo je presudu da se u Srebrenici dogodio genocid. U godinama koje su usledile, neki od najgorih počinilaca su uhapšeni i izvedeni pred lice pravde. Preživeli su tako doživeli određeni osećaj pravde – kakvo-takvo zatvaranje rane.

Svake godine, 11. jula, u Potočarima u Bosni održavaju se sahrane posmrtnih ostataka ubijenih. Kada je sahranjen Mirelin otac, istog dana održane su još 99 sahrana.

Taj datum će zauvek biti upamćen jer su Ujedinjene nacije donele rezoluciju da 11. jul bude Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine.

Australija se s pravom pridružila zemljama koje su podržale ovu inicijativu. Kao nacija, ispravno smo otvorili vrata izbeglicama poput Mirele i njene porodice koje su preživele ono što je nemoguće opisati.

I možemo biti ponosni na ulogu koju smo igrali u pisanju novog poglavlja u njihovim životima – i što su kao građani Australije obogatili našu zemlju svojim prisustvom i doprinosom.

A kada je reč o užasima genocida, „nikad više“ izgovaramo sa sarkastičnom učestalošću.

Prošle godine obeleženo je 30 godina od zverstava u Ruandi – 800.000 ubijenih za samo 100 dana.

Novinari poput Filipa Gureviča izveštavali su o tim događajima i bili duboko pogođeni. On je pisao snažno o Ruandi.

Nakon što je slučajno nagazio na ljudsku lobanju prilikom posete memorijalu jednog masakra u Ruandi, napisao je: „Najviše me u postojanju fascinira upravo ova čudna nužnost da zamišljamo ono što je zapravo stvarno.“

Krajem 1990-ih, dok je Gurevič govorio o svom radu u Muzeju holokausta u Vašingtonu, prisutni su primetili kako mu se glas puni emocijama dok je govorio o „aktivnom, svesnom, nepostupanju Zapada u Ruandi“.

Kada ćemo prekinuti ovaj sramni ciklus?

Kada ćemo prekinuti ponavljanje ovog jadnog, sramnog, bolnog ciklusa? Svedoci smo nezamislive patnje nevinih, dok neangažovani posmatrači sede kao nemi svedoci i delaju tek kada su hiljade već mrtve. Pravna mašinerija godinama okleva da genocid zvanično prizna. A onda, na kraju, opet kažemo: „Nikad više.“

Nikad više – Holokaust. Nikad više – Ruanda. Nikad više – Srebrenica.

A koliko još vremena mora proći pre nego što kažemo: Nikad više – Gaza?