Ko je Erdoganov zet čiji dronovi prete da unište prijateljstvo Vučića i turskog lidera

Kriza je počela kada je premijer Kosova Aljbin Kurti 8. oktobra objavio da je u Prištinu stigla prva pošiljka "Skydagger" dronova, koje je proizveo Bajkar. Ugovor je potpisan krajem 2024. godine, a realizovan pre roka. Rukovodstvo Kosova istaklo je da će letelice „ojačati bezbednost i modernizovati odbranu“.

Srpski predsednik Aleksandar Vučić reagovao je burno, nazvavši isporuku „brutalnim aktom protiv mira“ i optuživši Tursku da „ugrožava stabilnost regiona i krši rezolucije UN koje su okončale rat 1999. godine“. Iako je dan kasnije pokušao da ublaži ton rekavši da Erdogana „poštuje kao velikog lidera“, u Beogradu se ne krije zabrinutost zbog turskog vojnog prisustva u regionu.

U pozadini, međutim, nije reč o iznenađenju – Srbija je godinama znala za saradnju Turske i Kosova. Još 2024. potpisan je okvirni sporazum o vojnoj saradnji dve zemlje, koji je uključivao obuku, razmenu tehnologije i prodaju bespilotnih letelica.

Zanimljivo je da je upravo Vučić 2022. u Istanbulu hvalio Bajraktar TB2 kao „izuzetno kvalitetan sistem“ i razmatrao mogućnost kupovine za srpsku vojsku. Međutim, Beograd je 2023. povukao interesovanje nakon što je Turska počela da prodaje iste sisteme Albaniji i Kosovu.

Erdoganova porodična ekonomija i vojna moć

Kompanija Bajkar, koju vode braća Seldžuk i Haluk Bajraktar, danas je simbol turske vojne industrije. Njeni dronovi TB2 i Skydagger koriste se u Ukrajini, Libiji, Siriji i sada na Balkanu. Njihov uspeh podudara se sa jačanjem Erdogana na domaćem planu – a mnogi analitičari smatraju da su upravo porodične veze omogućile Bajkaru monopol na turskom tržištu bespilotnih letelica.

Seldžuk Bajraktar, suprug Erdoganove ćerke Sumeje, postao je neka vrsta nacionalnog heroja i simbol „nove, islamske Turske“. Njegove tehnologije promovisane su lično od strane predsednika, dok su državne institucije i vojska dobile nalog da kupuju proizvode Bajkara.

Studirao na MIT

Porodica Bajraktar potiče iz grada Trabzon, poznatog po tradicionalnoj pobožnosti i podršci Erdoganu. Otac Ozdemir Bajraktar bio je vlasnik fabrike mašinskih delova i veliki zaljubljenik u avioindustriju, pa je i sinovima preneo ljubav prema tehnologiji.

Seldžuk je studirao elektrotehniku u Turskoj, magistrirao na Univerzitetu u Pensilvaniji i doktorirao na prestižnom MIT-u. Po povratku u domovinu 2007. godine posvetio se razvoju domaćih dronova, u trenutku kada su turske vlasti još uvek zavisile od američke i izraelske tehnologije.

Njegov prvi uspeh došao je 2005, kada je uverio grupu vojnih zvaničnika da prisustvuju demonstraciji lokalnih dronova. U to vreme vojska nije bila naklonjena islamski orijentisanim biznismenima, ali je Bajraktar zahvaljujući bliskosti porodice sa Erdoganom dobio priliku koju je znao da iskoristi.

Prekretnica: raskid sa Izraelom i rađanje turskog drona

Turska je 2006. godine od Izraela naručila deset izviđačkih dronova Heron, ali je njihova isporuka trajala pet godina i bila praćena brojnim tehničkim problemima. Ankara je Izrael optužila za sabotažu i špijunažu, a nakon krvavog incidenta na brodu Mavi Marmara 2010. godine dve zemlje su prekinule diplomatske odnose.

U tom trenutku Bajraktar dobija „vetar u leđa“ – vlada odlučuje da razvije sopstveni program borbenih dronova, a Seldžuk postaje ključna figura projekta. Uz političku podršku Erdogana, uspeva da napravi Bajraktar TB2, dron koji danas predstavlja stub turskih vojnih operacija.

Ove letelice mogu da lete 24 sata, nose teret do 54 kilograma i koriste se i za izviđačke i za borbene misije. U Siriji, Iraku i Libiji pokazale su se izuzetno efikasnim – naročito u napadima na kurdske snage.

Dronovi kao simbol turskog identiteta

Bajraktarovi dronovi nisu samo vojni proizvod – oni su postali deo turskog nacionalnog mita. U zemlju pogođenu ekonomskom krizom, oni predstavljaju dokaz da Turska može da stvori visokotehnološko oružje bez pomoći Zapada. Erdoganovi pristalice ih doživljavaju kao „oružje vere i ponosa“.

Na nekim dronovima se, prema pisanju medija, može videti i Erdoganov potpis, dok lokalni guverneri u jugoistočnim provincijama navodno organizuju molitve za njihovu uspešnost.

Ali iza patriotske retorike stoje i ogromne sume novca: samo 2017. godine, nekoliko meseci nakon što je Seldžuk postao Erdoganov zet, država je njegovoj firmi platila više od 36 miliona dolara za šest dronova – i to u trenutku kada je Ankara pozivala građane da prodaju devize kako bi spasili posrnulu liru.

Porodični biznis koji kroji spoljnu politiku

Kritičari u Turskoj i inostranstvu smatraju da je Erdogan dronove pretvorio u instrument porodične i državne moći. Bajraktarovi proizvodi su danas ne samo izvor finansijskog profita, već i ključni alat spoljnopolitičkog uticaja – od Ukrajine i Azerbejdžana do Kosova.

Za Beograd, međutim, ovo oružje ima simboliku koja daleko prevazilazi tehnologiju. Turski dronovi u rukama kosovske vojske predstavljaju demonstraciju snage Erdoganove porodice, ali i poruku da je Ankara spremna da uđe u regionalne sukobe ne samo kao posrednik, već i kao vojni akter.