0
Više od godinu i po dana nakon što je epidemija korona virusa počela u Kini i proširila se na ceo svet, život se i dalje nije u potpunosti vratio u većini zemlja. Međutim, u Srednjoj zemlju, kako Kinezi sami zovu svoju domovinu, on već duže vreme teče svojim tokom. Nova.rs razgovarala je sa jednom Srpkinjom koja živi i uči kineski u Pekingu o tome kako je bilo živeti 2020. godine u gradu sa 20 miliona stanovnika za vreme svetske pandemije i kako je danas.
Pročitajte još:
„Za virus smo saznali preko WeChat-a još u decembru 2019. godine. Na nekoj grupi je bio podeljen članak o misterioznom virusu koji se pojavio u Vuhanu. Ništa nije ukazivalo na to da će se virus proširiti i poprimiti ovakve razmere. Zvanično smo bili obavešteni da postoji virus oko Kineske nove godine, krajem januara“, počinje svoju priču naša sagovrnica.
Kada je vest objavljena, ona nije bila u zemlji, već na odmoru u inostranstvu kao mnogi stranci koji žive u Kini. Iako je na studentskoj vizi, nije na stipendiji. To joj je omogućilo da se vrati u zemlju. Mnogi strani studenti, stipendisti, ostali su zaglavljeni u zemljama u kojima su se zatekli kada se korona pojavila bez mogućnosti povratka – jer im je fakultet rekao da se iz bezbednosnih razloga ne vraćaju.
Početak epidemije u Kini
„Krajem marta smo se vratili u Peking i odmah smo bili stavljeni u kućni pritvor od 14 dana. Po isteku karantina, morali smo još dve nedelje svakodnevno, ujutru i uveče, da merimo temperaturu i šaljemo izveštaj ljudima iz naše mesne zajednice“, objasnila je.
Imala je tu sreću da sama iznajmljuje stan. U slučaju života sa cimerima, stranci su po povratku morali da budu smešteni u hotelski karantin dve nedelje, koji su sami plaćali.
„U periodu karantina pre podne bismo imali onlajn časove kineskog. Ostatak dana bismo završavali domaće zadatke i kućne poslove. Nekada se dešavalo da po četiri dana ne izađemo iz stana. No, prodavnice i tržni centri su normalno radili. Mogli smo slobodno da se krećemo, jedino što nije bilo mnogo opcija za izlaske. Nedostajalo nam je druženje i fizička aktivnost, ali sve ostalo je bilo u redu.“
U tom periodu porasta broja zaraženih, samo oni koji žive u kompleksu zgrada u kojem i sama živi, imali su pravo da ulaze u dvorište i u zgradu. U nju se ulazilo sa legitimacijom koja se pokazivala čuvaru. Posete su bile zabranjene sa izuzetkom dostavljača hrane.
Uglavnom su čuvari bili ti koji su kontrolisali poštovanje epidemioloških mera. Profesori su takođe dobronamerno savetovali studente da se čuvaju i ne ide nigde, kaže.
„Nošenje maski je svuda bilo obavezno – bilo u otvorenom ili zatvorenom prostoru. Pre ulaska u bilo koji objekat – prodavnicu, tržni centar, restoran, banku, metro stanicu, itd. – obavezno je bilo merenje temperature. Granica je bila 37.3 C. Dosta ugostiteljskih objekata nije radilo, a oni koji su radili su primali samo po dve osobe po stolu u restoranima, dok je u barovima ograničenje bilo jedna osoba-jedan sto“, rekla je.
Odlično organizovana vakcinacija, ali nema biranja vakcine
Kada je u pitanju vakcinacija, i to je u Kini prošlo lagano i disciplinovano. Vakcinacija za strance je počela u martu.
„Profesori sa fakulteta obavestili su studente o mogućnosti vakcinisanja i pitali nas da li smo zainteresovani. Mi smo se odavno dogovorili da želimo da se vakcinišemo, tako da smo samo čekali zeleno svetlo. Jako brzo je sve organizovano, od prijave od same inokulacije je prošao jedan dan. Došli smo na kampus, u veliku halu, popunili par obrazaca i to je bilo to. Medicinske sestre su bile prijatne. Delile su slatkiše ljudima koji nisu doručkovali pre dolaska. Po dobijanju vakcine morali smo da ostanemo još pola sata u hali u slučaju da dobijemo neželjene reakcije. Jedna devojka se onesvestila dok smo čekali, ali kasnije se ispostavilo da nije nista jela“, kaže.
Što se tiče izbora vakcine, nije bilo moguće birati. Naša sagovornica primila je Sinovak vakcinu, koja u Srbiji nije dostupna, ali je u Kini uveliko u primeni kao jedna od domaćih vakcina.
Nismo imali izbora u biranju vakcine, taj dan je bila samo Sinovak. Prošli smo samo sa blažim osećajem umora tog dana i glavoboljom. Posle tačno 21 dan pozvani smo na drugu dozu i sve završili jako brzo. Nismo imali nikakvih simptoma posle toga, a napravljena je WeChat grupa gde su doktori savetovali studente ukoliko je bilo nekih problema. Posle možda jednog dana u Health Kit aplikaciji se može videti kada smo primili i koje vakcine. Vakcinacija u Kini jos uvek nije obavezna, ali su kompanije krenule sa anketama o broju zaposlenih koji su se vakcinisali. Verovatno je samo pitanje vremena kada će postati obavezna za sve“, objašnjava.
Popuštanje mera, po kratki povratak korone
U maju su mere malo popustile. Kućne posete bile su dozvoljene, ali samo uz potpis na kapiji. Neke turističke znamenitosti otvorile su svoja vrata posetiocima.
„Imali priliku da posetimo Zabranjeni grad u polu praznom izdanju. Naravno, uz obaveznu prethodnu onlajn rezervaciju“, dodala je.
Peking je čini se preživeo ono najgore, no pojavili su se novi slučajevi infekcije: u julu 2020. godine i u januaru 2021. Grad se opet zatvorio. Oba povratka virusa su trajala po dva meseca – tačno onoliko koliko je vlasti u Pekingu trebalo da pogođeni deo grada izoluju i sprovedu masovno testiranje – istovremeno zatvarajući grad za ostatak Kine.
Sredinom 2020. godine, pokrenuta je propaganda u medijima kako virus donose stranci i kako uopšte nije potekao u Kini.
„Mi nismo imali neprijatnih situacija, ali ljudi bi brzo stavljali maske kada bi nas primetili. Prijatelji su nam pričali da su imali situacije kada bi Kinezi prešli na drugu stranu ulice ili se u vožnji liftom okrenu – da budu što dalje od njih“, objasnila je.
Povratak u normalu
„Trenutno se život vratio u normalu. Nekada se čini da virusa nikada nije ni bilo – postoje i dalje restrikcije, ali u jako maloj meri“.
Odlazak bilo gde je skoro potpuno isti kao pre. Gužve su ogromne, posebno ako idete metroom ujutru oko osam ili popodne oko šest sati. Isto je kao i pre pojave virusa. Puno ljudi dolazi u Peking za praznike i godišnje odmore, jer ne mogu da putuju van Kine.
„Trenutno nam je dozvoljen izlazak iz grada, ali nas to ne ohrabruje da putujemo. U ovom momentu nekoliko gradova je zatvoreno zbog virusa poput Nanđinga i zbog poplava u Hubei i Henan provinciji. Dosta naših prijatelja se ovih dana vratilo sa juga, iz Hajnana, bez ikakvih problema“.
Jedina razlika je što se na ulazu u velike markete i tržne centre mora skenirati QR kod pomoću Health Kit aplikacije (u okviru WeChat-a) i pokazati da niste u skorije vreme bili u visoko rizičnim oblastima.
Jedino mesto gde su maske obavezne
Javni prevoz je jedino mesto gde je i dalje obavezno nošenje maski: svaki metro i autobus imaju čuvare koji patroliraju vozilima i opominju putnike ukoliko su spustili masku ispod nosa. Na svakoj metro stanici, pre bezbednosnog pregleda postoji kutija sa besplatnim maskama koje bilo ko može uzeti. U taksijima ili didijima (Didi – privatni taksi) nije obavezno nošenje maski iako ih svi vozači nose.
Na pitanje da li se osetila nesigurno u Kini za vreme pandemije korona virusa, naša sagovnornica je odgovorila da se nije ni u jednom momentu osećala ugrožena od strane drugih ljudi, jer kako je objasnila, svi vode računa. Izuzev karantina pri povratku u zemlju, ni u jednom trenutku joj nije bio zabranjen izlazak iz stana.
„Mogli smo slobodno da se krećemo, za razliku od Srbije na primer gde je često policijski čas bio na snazi“, kaže i dodaje da smatra da je opravdano ograničiti ljudima privremeno kretanje ako će to značiti da će se život posle toga normalno nastaviti – kao što je u Kini slučaj.
„Noćni izlasci su u punom zamahu, posebno jer leto, i više nema apsolutno nikakvih restrikcija što se tiče broja ljudi u barovima i klubovima. Niko ne nosi maske osim konobara. Isto vazi za restorane i kafiće. Nisam do sada videla da je bilo ko kažnjen zbog nepoštovanja epidemioloških mera – čuvari vas uglavnom samo opomenu da se stavi maska i nema problema“, zaključuje naša sagovornica.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
