INTERVJU Srđan Cvijić, Beogradski centar za bezbednosnu politiku: Vučić neće napraviti otklon od Putina, to bi značilo gubitak najvernijih glasača

Sa Cvijićem smo razgovarali u susret novoj Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji u organizaciji BCBP.

"Putevi ka slobodi" je tema ovogodišnje Beogradske bezbednosne konferencije, koja počinje u ponedeljak 17. novembra. Ko su govornici i paneli koje biste izdvojili?

Ovo je četvrta godina zaredom kako organizujemo Beogradsku bezbednosnu konferenciju. Glavne teme ovogodišnjeg skupa su odnosi između SAD i Evrope u prvoj godini Trampove administracije i njihov uticaj na globalni mir, zatim pitanje da li se tinjajući sukob između SAD i Kine u regionu Indo-Pacifika može pretvoriti u otvoreni konflikt, rast autoritarizma i budućnost demokratije u Evropi, kao i politika proširenja EU. Na konferenciji ćemo imati rekordan broj učesnika iz više od 30 zemalja, među kojima su vodeći svetski stručnjaci, političari i poslanici Evropskog parlamenta, francuske Nacionalne skupštine, nemačkog Bundestaga i italijanskog Senata. S obzirom na to da je politička kriza u Srbiji tokom čitave godine bila centralna tema u svetskim vestima sa Zapadnog Balkana, odlučili smo da prvi panel, koji će ujedno otvoriti konferenciju, bude posvećen upravo Srbiji. Na njemu će govoriti predstavnici opozicionih stranaka, studenti, profesori i članovi civilnog društva.

Tema konferencije je aktuelna, i globalno i lokalno, naročito u Srbiji usred ovog talasa građanskih demonstracija. Ima li u Srbiji institucionalnog puta do slobode ili sloboda dolazi isključivo sa ulice?

Za sada se institucionalni put do slobode i demokratije teško nazire, jer vlast nije spremna ni na kakav kompromis. Nedavno smo u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku objavili istraživanje sa mogućim scenarijima za izlazak iz političke krize u Srbiji. Plašim se da je jedini način da se do rešenja dođe institucionalnim putem, direktno učešće Evropske unije kao medijatora, slično modelu iz Severne Makedonije 2015. godine. Takav scenario, naravno, podrazumeva da režim u Beogradu pozove EU da posreduje, a predsednik Vučić je do sada takvu mogućnost odlučno odbacivao. U slučaju da do posredovanja dođe, kroz proces medijacije bi se moglo stići ili do prevremenih izbora pod boljim uslovima, ili do izbora koje bi organizovala prelazna vlada čiji bi zadatak bio da obezbedi fer okvire: od čišćenja biračkog spiska do oslobađanja medija.

Moguće je, naravno, i da Vučić sam raspiše izbore, ali ne treba gajiti iluzije, učiniće to tek kada proceni da mu se rejting oporavio i da, zahvaljujući izbornim mahinacijama, može ponovo da osigura pobedu, kao u decembru 2023. godine. Naravno, moguće je i da se u toj računici prevari, kao Milošević 2000. Godine, ali ne treba sumnjati da će u tom slučaju pokušati da prekroji izbornu volju građana ili izazove nasilje kako bi prekinuo izbore pre kraja izbornog dana.

Kao što je pokojni profesor Vojin Dimitrijević jednom rekao: „Kad radikali jednom dođu na vlast, nema više izbora.“ Zato je posredovanje EU neophodno. Vučić će ga prihvatiti samo iz pozicije slabosti, kada finansijska situacija u kojoj se njegova vlast nalazi postane sve više neodrživa.

Tokom 2025. godine, i civilne, nevladine organizacije, koje godinama unazad funkcionišu u Srbiji, suočile su se ne samo sa otvorenim pretnjama od strane režima, nego i krivičnim procesima. Kako je BCBP prošao u tom talasu?

BCBP, kao organizacija u čijem je mandatu kritika i kontrola svake vlasti, tokom vladavine SNS-a često je bio meta orkestriranih kampanja u tabloidnim medijima, sajber napada, anonimnih pretnji, fizičkih upada i pokušaja zastrašivanja. Navešću samo jedan primer: uoči ovogodišnje Beogradske bezbednosne konferencije bili smo meta koordinisanog hakerskog napada čiji je cilj bio uznemiravanje stranih gostiju, diskreditacija konferencije i slanje poruke da Beograd i Srbija nisu bezbedno mesto za skupove ovog tipa. Ovakvi napadi, kao i organizovanje paralelnih, režimskih „flaster“ konferencija, imaju jasan cilj da se onemoguće bilo kakvi smisleni kontakti između nezavisnih organizacija u Srbiji i međunarodnih partnera. Kao što režim proizvodi lažne štrajkače glađu, „studente“ i „veterane“, tako pravi i propagandne, “Ćaci” međunarodne konferencije.

Godinu dana, praktično, prošlo je od početka velikih građanskih i studentskih protesta. Koliko se Srbija promenila u tom periodu?

Povratak na staro je nemoguć. Srbija se nikada neće vratiti u period pre pada nadstrešnice. To je danas svima jasno. Vreme samozavaravanja, u kojem su i građani Srbije i pre svega naši međunarodni partneri verovali da je Srbija demokratija, i da je vlast SNS spremna na suštinski dijalog, nepovratno je prošlo. Gledajući unapred, postoje samo dva moguća puta: konačno oslobođenje i demokratizacija, ili otvorena diktatura, koja će neminovno izazvati revolt i pobunu naroda. Konsolidacija ovakvog režima, pak, teško je zamisliva.

Vaša je "uža specijalnost" spoljna politika. Kako vam izgleda srpska spoljnopolitička strategija, da li je ostalo išta od politike "četiri stuba"? Kako vidite oštre poruke iz Evropskog parlamenta, i paralelno, sve veće ekonomsko približavanje Kini?

Srbija ni formalno ni suštinski nema spoljnopolitičku strategiju. Sve se vodi stihijski, bez strategije, i u službi je samo jednog cilja: opstanka Aleksandra Vučića i SNS-a na vlasti što je duže moguće. Ekonomska i geopolitička realnost Srbije je takva da njena budućnost u potpunosti zavisi od Evropske unije. Ni Peking ni Moskva ne mogu da „zamene“ EU. Dakle, bez ikakvog preuveličavanja, naša pozicija se može opisati devizom: ili evropske integracije, ili propast. Sve ostalo su iluzije i politička gluma za domaću publiku.

Kad smo kod Kine i Rusije, nekoliko bezbednosnih "skandala" poslednjih meseci dospelo je u fokus javnosti - bekstvo kineskog agenta iz Beograda i ruski vojni kamp kod Loznice. Šta je gore - da naše obaveštajne službe nisu znale za ove slučajeve, ili da su dozvolile da se dese?

Mogućnost da naše službe nisu znale za ova dva slučaja, ma koliko njihova spremnost bila urušena tokom dugih godina privatizacije od strane režima, na nivou je naučne fantastike.

Da li će Vučić na kraju napraviti otklon od Kremlja, ili ćemo zajedno ostati taoci ratne politike Putina?

Neće napraviti otklon. To je pitanje koje se ponavlja od njegovog dolaska na vlast, uz stalnu nadu lakovernih režimskih sagovornika na Zapadu da će se „jednog dana“ desiti zaokret, da će Srbija uvesti sankcije Rusiji, evo samo što nije... Struktura biračkog tela i politika SNS-a su takvi da bi potpuni otklon od Moskve značio gubitak najvernije baze glasača te stranke. U trenutku najdublje političke i ekonomske krize do sada, posle godine dana konstantnih protesta, Vučić se sa sigurnošću može osloniti samo na taj deo birača. Da režim zaista želi da promeni spoljnopolitički kurs, ne bi već više od decenije svakodnevno svesno trovao javnost anti-zapadnom propagandom.

***