Večernje novosti objavile, pa obrisale pamflet o ambasadoru Kristoferu Hilu

Tekst je ubrzo „nestao“ sa portala tog lista, iako Google pretraga prepoznaje ovaj naslov. Naime, kada se klikne na naslov iz rezultata pretrage link vodi ka naslovnoj stranici Novosti.Evo šta piše u tekstu, ispod kog je kao autor potpisan „Novosti onlajn“, a koji se može okarakterisati kao svojevrsni pamflet:„Imala je samo godinu dana kada je, kao ćerka diplomate Jozefa, u osvit Drugog svetskog rata stigla u Beograd. Njeni roditelji voleli su Srbe i pokušavali da nauče srpski jezik, ali mala Marija Jana Korbelova nije se dovoljno dugo zadržala da i sama oseti nešto prema zemlji koja joj je pružila utočište.Sudbina je njenu porodicu naterala da veoma brzo spakuje kofere i pobegne u Ameriku, opet preko Srbije, ostavljajući u njenom srcu (stopostotno) večnu zahvalnost što ju je baš ta zemlja spasla od holokausta u kome je stradao veliki deo njene rodbine u Češkoj. Za to će se, ispostavilo se, odužiti kasnije.On je bio devetogodišnji dečak kada je, kao sin diplomate, 1961. upisao drugi razred internacionalne škole na Senjaku. „Miran, tih i prilično povučen“, reći će decenijama kasnije njegova tadašnja učiteljica. Ni on se nije zadržao dugo. Životni put odveo ga je dalje, preko okeana.Prilično različita sudbina, zar ne? Da ovo dvoje ljudi nisu ni u nastavku života imali ništa zajedničko, pokazuje i to što se Marija Jana Korbelova s godinama transformisala u državnu sekretarku SAD Madlen Olbrajt, a od povučenog devetogodišnjaka vreme je stvorilo sadašnjeg američkog ambasadora Kristofera Hila.

Dvoje ljudi kojima je Srbija u razmaku od dvadesetak godina pružila gostoprimstvo, srešće se, kako bi se dodatno naglasile njihove različitosti, decenijama kasnije, kada će ga Madlen, kao svog specijalnog izaslanika, poslati na Kosovo, i kada će biti deo njenog tima tokom pregovora u Rambujeu.Pročuo se Hil i pre toga, kao bliski saradnik Ričarda Holbruka u vreme projektovanja Dejtonskog sporazuma. Naravno, pokazao se još tad kao veliki srbofil.– Ušli su Mladić i Karadžić, svaki sa svojim geganjem, i delovali su mi kao pravi srpski seljaci: Mladić nizak i ubica, Karadžić visok i ubica – banalnost zla, kako je to rekla Hana Arent povodom suđenja nacisti Adolfu Ajnhmanu ranih šezdesetih. Holbruk ih je pozdravio vrlo uzdržano, ali jeste im pružio ruku obojici. Kasnije me je jedan novinar pitao da li se to desilo, a ja sam rekao da nisam ništa video – prisećao se Hil u svojim memoarima jednog sastanka na Fruškoj gori, a što je svojevremeno preneo „Nedeljnik“.Veliku ljubav prema Srbiji, koja mu je jedno vreme bila dom, šuška se, pokazala je Njegova ekselencija, kada je, uoči akcije „Oluja“, 1995. godine na sastanku s hrvatskim ambasadorom u SAD Miomirom Žužulom, Petrom Šarčevićem i Sinišom Petrovićem, kao i Holbrukom i ambasadorom Robertom Frejzerom, američka strana navela da je zadovoljna uspehom hrvatske armije i specijalnom operacijom etničkog čišćenja Srba iz Zapadne Slavonije, odnosno akcijom „Bljesak“. Prognano je tada više od 15.000 Srba, stotine ih je ubijeno, ali važno je bilo da su Amerikanci zadovoljni.Nešto kasnije, dok se Madlen Olbrajt oduživala za gostoprimstvo Srbiji, zagovarajući bombardovanje zemlje i pravdajući ga kao humanitarnu misiju, Hil je, u funkciji njenog specijalnog izaslanika za Kosovo, ponovo drugovao s Holbrukom, o čijoj ulozi u južnoj srpskoj pokrajini rečito govori fotografija „s čarapicama“ na kojoj sedeći na podu, izuven, razgovara sa vođama OVK u Juniku 1998. A rečitije je još da je tom susretu Holbruka s pripadnicima OVK kumovao baš Hil, koji je tada, za svoj spomenar i sam obezbedio kadar na pomenutoj fotografiji.Kakve je diplomatske savete u to doba davao albanskim teroristima, ostalo je nepoznato, ali s obzirom na to šta se kasnije dešavalo, nema sumnje da se Amerika i tada apsolutno zalagala za mir i dobrobit srpskog življa.Dvoje američkih diplomata, kako rekosmo, dramatično različitih sudbina, stigli su u međuvremenu i do Severne Koreje. Olbrajtova je 2000. godine postala jedan od najviših zapadnih diplomata koji se susreo s tamošnjim komunističkim liderom Kimom Džong Ilom, za vreme zvanične posete toj zemlji. Kristofer Hil postao je jedan od poslednjih američkih diplomata koji je licem u lice razgovarao sa Severnokorejcima u vreme Bušovog mandata.Junak naše priče (lako vam je da pogodite ko iz ovog dvojca, jer ni po čemu ne liče jedno na drugo) na ambasadorsko mesto u Iraku stigao je 2009. godine. Istom onom Iraku za koji je Olbrajtova godinama ranije, braneći sankcije, na pitanje da li je nakon svega vredela smrt pola miliona dece, izjavila: „Mislim da je ovo vrlo težak izbor, ali mislim da je bio vredan cene.“Šta je bila Hilova misija u Iraku, opisala je svojevremeno u „Politiku“ Ema Skaj, viši saradnik u Institutu Džekson Univerziteta Jejl: „General O. se požalio da Hil nije bio u kontaktu sa Iračanima ili s drugima u diplomatskoj zajednici – činilo se da je njegov jedini fokus bio praćenje aktivnosti američke vojske. Bilo je zastrašujuće kako je čovek mogao tako da otruje mesto.“Po završetku svog (uspešnog?) mandata u Iraku, Hil je, bar se tako činilo, završio svoju diplomatsku karijeru. Septembra 2010. godine je (sudbina tako zna da se poigra) postao dekan Škole za međunarodne studije Jozef Korvel. Da, reč je o Jozefu s početka teksta, odnosno o školi koja nosi ime po ocu Madlen Olbrajt.A onda su dvoje diplomata obišli pun krug. Nekadašnja Marija Jana Korbelova umrla je 23. marta 2022, dan uoči godišnjice bombardovanja Srbije koje je tako žustro zagovarala. Svega osam dana kasnije Hil je predao svoje akreditive predsedniku iste te Srbije Aleksandru Vučiću i smestio se u Beogradu.Neprijatelj broj jedan mađarskog predsednika Viktora Orbana, po pisanju medija, jeste američki ambasador David Presman, otvoreni homoseksualac koji je u Budimpeštu, gde je na snazi zakon o zabrani širenja LGBT propagande, stigao s partnerom i dvoje dece. Isto tako, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik ovih dana prekida saradnju sa američkim ambasadorom Majklom Marfijem poručujući da su prevršili svaku meru. I jedan i drugi svojevrstan su „prst u oko“ Amerike za dve zemlje, i dva državnika. Zavide sigurno Srbiji pošto ona s Hilom nema takvih problema. Jer stiglo je njegovo vreme da konačno pokaže zahvalnost – i to obilato koristi, ovoga puta ne stojeći u senci svoje šefice, neki bi možda rekli i inspiracije – Madlen. Otkako je stigao u Beograd, Njegova ekselencija radi i šta treba i šta ne treba, samo da domaćim vlastima olakša život.Sekirljiv neki čovek, ispostavilo se. Danima brine zbog toga kakva će biti sudbina Srbije i sve bi dao da može da težak teret odlučivanja skine s pleća zemlje koja mu je ponudila gostoprimstvo.– Moje mišljenje je da Rusija ne pomaže Srbiji, ni na koji način. Nisu uradili ništa da pomognu oko rešavanja pitanja Kosova, nisu učinili gotovo ništa kako bi ekonomski pomogli, čak i za njihovu energetsku podršku Srbija mora da plati – govorio je Hil savetujući da je jedini pravi put za državu, put u Evropsku uniju.Koliko se američki ambasador angažovao da dovede u red stanje u zemlji domaćinu, možda najbolje pokazuje to što se, pre nekoliko dana, sastao sa smenjenim tužiteljkama Bojanom Savović i Jasminom Paunović. Da nije bio nakraj srca, video bi ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, u ovom Hilovom postupku, želju da pomogne i da dotera u red i srpsko pravosuđe. Možda čak i da ga preuredi da bude nalik američkom, koje je do te mere savršeno da je na primer, naučnik iz oblasti neurologije sa čuvenog „Jejla“ B. Dž. Kejsi utvrdio da „šteti mentalnom razvoju tinejdžera“.– Znam da velikim silama izgleda da sve mogu, ali zamislite kako bi to izgledalo kada bi u našoj ambasadi u SAD Marko Đurić primio nekog američkog tužioca ili sudiju – rekao je na čuđenje Amerikanaca Dačić.I malo mu je i to bilo, pa je ne uvažavajući Hilov altruizam, naveo da svi „strani predstavnici moraju da poštuju osnovne principe Bečke konvencije da nemaju pravo da se mešaju u unutrašnje stvari zemalja u kojima su akreditovani“. Čujte! Da se ne mešaju u unutrašnje stvari? Pa koja bi onda bila funkcija američkih ambasadora?Internet-sveznalica „Vikipedija“ i na to ima odgovor; svrha ambasadora je, piše: zaštita građana (sunarodnika u zemlji domaćinu), zatim podrška prosperitetu i konačno – rad na jačanju mira. Ovo poslednje Hil, čini se, radi najbolje. Došavši u Beograd naglasio je da nam stiže „neopterećen prošlošću“, a onda se pokazalo i šta to znači. Hilu je, izgleda, cilj da Srbija zaboravi na istoriju.U svom nastojanju da živimo u miru, ljubavi i slozi, verovatno kao kakva komuna pod uticajem SAD, Hil nas u poslednje vreme savetuje da se prepustimo zenu. Sećanje Srbije na 78 dana strahote NATO agresije Njegova ekselencija uporedila je s „malom svađom među prijateljima“.– To je kao kada pričate sa nekim prijateljem i on se stalno vraća na neku svađu koja se dogodila davno. Tako je u životu država. Morate da gledate unapred, ali je isto vreme neučtivo reći to i svom prijatelju i grupi ljudi. Nisam tu da govorim: ’Zaboravite na to’. Ako nije zaboravljeno, onda verovatno postoji razlog – slikovito je opisao američki diplomata izazivajući bes svih koji se sećaju bombardovanja 1999. godine.I na minulu godišnjicu NATO napada Hil nije smatrao da je potrebno izvinjenje, niti kajanje. Jer, kao što reče, nije opterećen prošlošću, a ni Srbe, verovatno, ne bi trebalo da opterećuje tih 78 dana koji su, kako reče, „neuspeh diplomatije“. „Posvetio sam život diplomatiji – pronalaženju diplomatskih rešenja za naizgled nerešive probleme. Tokom svoje diplomatske karijere naučio sam da diplomatija ponekad doživi neuspeh. Kada se to dogodi, posledice mogu biti tragične. Želim da uputim iskreno saučešće porodicama poginulih u ratovima devedesetih, uključujući i poginule u NATO bombardovanju“, poručio je Hil u pisanoj izjavi medijima.Američki ambasador svoju posvećenost dobrobiti Srbije neumorno promoviše i zagovaranjem francusko-nemačkog plana za Kosovo. Budući da američka politika nije poznata kao ekspanzionistička, mnoge je začudilo kada je, podržavajući tzv. evropski plan, rekao da „SAD imaju dugoročne interese na kontinentu i u ovom regionu“. „Ja 20 godina nisam bio ovde, ali bio sam na drugim mestima, između ostalih i u Severnoj Koreji. Tako da, ako ste razočarani stanjem u Srbiji, pogledajte Severnu Koreju, pa ćete videti da stanje na Balkanu nije tako loše“, savetuje on svojim domaćinima.Naravno, ne dopada se svakom ovaj Hilov pristup. Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko ne miriše izjave američkog ambasadora u Beogradu, i ističe da forsiranje francusko-nemačkog plana za Kosovo i Metohiju otkriva želju Vašingtona da „bude glavni u pokrajini“, a da Hilovo pominjanje Severne Koreje predstavlja pretnju Beogradu.I nije on jedini koji koči Hilove pokušaje da „popravi“ Srbiju. Recimo, ako Njegova ekselencija kaže „Srbija mora progutati gorku pilulu i uvesti sankcije Rusiji“, mnogi skoče i dobronamernog srpskog gosta matiraju uzvikujući da se grubo meša u unutrašnje uređenje Srbije i pokušava da promeni neutralnost za koju se država opredelila. Ili pak, poput srpskog diplomate i predstavnika Srbije u UN Branka Brankovića, kažu da „Hil kao da je progutao neku disketu i stalno ponavlja isto – Srbija u NATO, Srbija mora na Zapad, međusobno priznavanje sa Kosovom“.Ali to što Hil rešava pitanje Kosova i Metohije, šeta na Evroprajdu, gosti tužiteljke i podržava projekte „Rio Tinta“ u Srbiji – nije sve. U vreme formiranja vlade našao je za shodno i da srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću poruči kakvu vladu Amerika očekuje. Prirodno: prozapadnu. Vučić, mudro na to odgovara: „Amerika je velika sila, važno je da pokažemo poštovanje prema toj zemlji, ali još je važnije da se rukovodimo svojim interesima.“Milorad Dodik, međutim, za slične postupke američkog predstavnika u BiH, ima znatno manje živaca. Bosna i Hercegovina je, kako on kaže, prihvatila agreman američkog ambasadora u najboljoj veri da će se on baviti svojim, „a ne poslom legalno biranih političara u BiH“.I tako, dok Hil neguje nasleđe svoje nekadašnje mecene Madlen Olbrajt, a s kolegom u BiH Majklom Marfijem u očima prosečnih žitelja dveju zemalja sve više liči na reklamu za margarin koji se u „sve meša“, Dodik jednom rečenicom sublimira sve što bi trebalo znati o američkoj diplomatiji. „Amerika je najsrećnija zemlja na svetu jer nema američkog ambasadora“, poručuje predsedik Republike Srpske“.***BONUS VIDEO: Toma Mona popio prozivku od Vučića a onda zabriljirao: "Budimo realni, ko je pogurao vinarstvo u Srbiji poslednjih deset godina"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tomamona-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5728899"]