"U njegovim očima, sve osim njega samog zaslužuje da bude zatrto": Autorski tekst Bojana Pajtića u kojem Vučića upoređuje sa Skorsezeovim taksistom

Autorski tekst Bojana Pajtića iz marta 2023. godine prenosimo u celosti.

Nikada nećemo zaboraviti kultni film Martina Skorsezea “Taksista”, sa bravuroznim Robertom de Nirom u glavnoj ulozi. Ovo filmsko ostvarenje počinje tako što veteran, koji je učestvovao u ratu koji je izgubljen i u kome je nacija kojoj pripada – osramoćena, počinje da vozi taksi na ulicama Njujorka. Već prve scene govore o tome da se radi o, najblaže rečeno, psihički ne baš stabilnom čoveku, koji se oseća usamljeno, koji čezne da bude zapažen, da dočeka priznanje zajednice za ono što je činio, da bude voljen. Međutim, „nezahvalni“ Njujorčani vode svoje male živote i doživljavaju taksistu kao pružaoca usluge zbog koje je plaćen, vide ga kao deo taksija, umesto da sagledaju svu njegovu „veličinu“ i budu mu zahvalni što ih je povezao svojim vozilom u ludu vožnju. Podrška i ljubaznost pojedinaca mu nije dovoljna, on očekuje bezuslovno obožavanje svih. U njegovim očima, sve osim njega samog, je dekadentno, nedostojno i zaslužuje da bude zatrto.

Progonjen ovakvim osećanjima, pomahnitali taksista pribegava nasilju i dolazi glave (ili pokušava da dođe glave) svakom ko mu se nađe na putu – od predsedničkog kandidata, do sitnih kriminalaca i podvodača. Svojim pištoljem puca na sve strane i izliva osvetnički pohod na ulice. Međutim, o paradoksa, deo ljudi tako teško obolelog i osvetnički nastrojenog čoveka doživljava kao heroja, što ceo film čini još mračnijim.

Nikada nećemo zaboraviti ni srpski rimejk ovog kultnog filma. Ovo filmsko ostvarenje počinje tako što ratni huškač, koji je podstrekivao na ratove koji su izgubljeni i u kojim je nacija kojoj pripada – osramoćena, počinje da vozi taksi u kome se, za potrebe rimejka, ne voze pojedini Njujorčani, već svi građani Srbije. Već prve scene govore o tome da se radi o, najblaže rečeno, psihički ne baš stabilnom čoveku, koji se oseća usamljeno, koji čezne da bude zapažen, da dočeka priznanje zajednice za ono što je činio, da bude voljen. Međutim, „nezahvalni“

Srbi vode svoje male živote i doživljavaju taksistu kao pružaoca usluge zbog koje je plaćen, vide ga kao deo državnog aparata, umesto da sagledaju svu njegovu „veličinu“ i budu mu zahvalni što ih je povezao svojim vozilom u ludu vožnju. Podrška i ljubaznost pojedinaca mu nije dovoljna, on očekuje bezuslovno obožavanje svih. U njegovim očima, sve osim njega samog, je dekadentno, nedostojno i zaslužuje da bude zatrto. Progonjen ovakvim osećanjima, pomahnitali taksista pribegava nasilju i dolazi glave (ili pokušava da dođe glave) svakom ko mu se nađe na putu – od nekolicine bivših predsedničkih kandidata, do zamenice tužitelja, renomiranog pisca i univerzitetskog profesora. Svojim medijima puca na sve strane i izliva osvetnički pohod na ulice. Međutim, o paradoksa, deo ljudi tako teško obolelog i osvetnički nastrojenog čoveka doživljava kao heroja, što ceo film čini još mračnijim.

Srbija nije razumela Cvajga, nije želela da shvati Klausa Mana, niti da posluša Nimlera. Kada su, već 2013-te, počela batinanja poslaničkih i gradonačelničkih kandidata DS-a, većina u ovom društvu je to posmatrala nezainteresovano ili čak, likovala, jer „žuti“ zaslužuju pokoju „ćušku“. Nakon što su počela, u najvećem broju slučajeva u zakonu potpuno neutemeljena, hapšenja tih istih „žutih“, to je kod mnogih doživljavano kao svojevrsna „revolucionarna pravda“. To što su, najčešće, činjenice govorile da se radi o nevinim ljudima (s izuzetkom ponekog kukolja) – nije bilo bitno. Utoliko gore po činjenice, što bi rekao Hegel. „Zakoni su za protivnici“, dodao bi bivši vođa radikala Nikola Pašić. I bezakonje je za protivnici, nadovezao bi se svako ko je razumeo šta se u Srbiji dešava i kakav soj ljudi se ustoličava. Ni očigledna medijska satanizacija već pomenutih „žutih“ nije baš tangirala veliku većinu u ovoj zemlji. „Ustaša“, „izdajnik“, „lopov“, „lažov“, „bednik“, „ološ“ i mnoge druge i mnogo gore etikete, činilo se, rezervisane su samo za članove DS-a, dočim ostali mogu bezbedno i opušteno da sede u gledalištu i grickaju kokice dok gledaju uzbudljivi rimejk pomenutog holivudskog blokbastera.

Da su razumeli Cvajga, Mana i Nimlera, Srbi bi još pre deset godina došli do zaključka da svakom ko ima svoje mišljenje i ne plaši se da ga iskaže, svakom ko ne želi da bude deo stada, svakom ko ima restoran ili firmu koja je zapala za oko viđenom naprednjaku – preti sudbina „žutih“ i proći će kao žuti (što bi rekao naš narod). Možda nije problem u razumevanju, možda, kao nacija – slabo čitamo. Čitanje knjige iziskuje dane i dane sedenja i koncentrisanja na štivo pred vama. Gledanje filma, međutim, traje kratko i mnogo je dinamičnije. Gledajte Skorsezea. Možda je vreme da promenimo taksistu, dok se svi zajedno ne slupamo.