Od Ducija do Gagića: Sportisti u službi politike

Podeli:
Foto: Vesna Lalić, Peđa Milosavljević/Starsport, Vesna Lalić, Peđa Milosavljević/Starsport, Srđan Stevanović/Starsport

Političke partije, udruženja i organizacije na mnoge načine pokušavaju da dopru do potencijalnih glasača, a jedan od često korišćenih je i uključivanje ličnosti iz sveta sporta u svoje aktivnosti.

Aura koju sa sobom nose sportisti je u proteklih tridesetak godina preuzela primat u odnosu na nekada najpopularnije javne ličnosti iz sveta pozorišta, muzike, umetnosti…

Sportski uspesi tokom teških devedesetih godina bili melem na ranu naroda opterećenog sankcijama, životom u ratnom okruženju, nemaštinom, pa su vremenom od sportista stvorili ikone i ličnosti sa velikom harizmatskom snagom.

U tom svetlu, političke organizacije su uvidele prostor da prikupe poene za sebe, da iskoriste popularnost i prepoznatljivost ličnosti iz sveta sporta kako bi dobile koji glas više.

Ipak, taj odnos je u prethodnim godinama postao dvosmeran, pa je sve više sportista, uglavnom bivših sa pomalo zaboravljenim kredibilitetom, koji pokušavaju da se vrate na veliku scenu kroz političko angažovanje.

I to nije toliko sporno, niti je to slučaj samo u Srbiji, o čemu svedoči da je predsednik Liberije postao nekadašnji fudbaler Žorž Vea, dok je bivši igrač Milana Kaha Kaladze već tri godine gradonačelnik gruzijske prestonice, Tbilisija, a obavljao je i funkcije ministra energetike i prvog vicepremijera.

Foto: EPA-EFE/AHMED JALLANZO

Na ovim prostorima je iznošenje političkih stavova pokrenuo Zvonimir Boban, nekadašnjih jugoslovenski i hrvatski fudbaler koji je otvoreno učestvovao u kampanji Hrvatske demokratske zajednice Franja Tuđmana tokom 1990. godine.

Višestranačje je uvelo i srpske sportiste u politiku, ali dosta kasnije, pošto je većina njih gajila jugoslovenstvo i bila verna zakletvi datoj „drugu Titu“, da li iz ubeđenja ili zbog toga što je tako moralo da bude.

Na prvim izborima 1990. godine prvi sportista na listi bio je Ljubodrag Duci Simonović, nekadašnji košarkaš, ali je u opisu navedeno da je kandidovan sa zvanjem magistra pravnih nauka, ispred Zelene stranke.

Kuriozitet je da je na Izbornoj jedinici 15, Voždovac III, jedan od njegovih protivkandidata bio Svetozar Mijailović, tadašnji kandidat Socijalističke partije Srbije i aktuelni predsednik Fudbalskog kluba Crvena zvezda.

Još jedan nosilac titule „prvog čoveka“ jednog od klubova iz Sportskog društva Crvena zvezda se našao u spisku kandidata, ali na izborima 1992. godine.

Nebojša Čović je sa titulom magistra mašinstva bio nosilac liste Socijalističke partije Srbije, a vredi podsetiti i da se te godine u politički život uključio i Željko Ražnatović Arkan, kasniji predsednik FK Obilić koji je šest godina kasnije postao šampion Srbije u fudbalu.

Foto: Reuters / THIERRY ROGE / Guliver

U novom izbornom krugu 1993. godine prvi put se pojavljuje „fudbaler“, kao zaposlenje jednom od kandidata. Radilo se o Dževadu Prekaziju, sveže penzionisanom nekadašnjem članu Partizana, koji je imao visoku petu poziciju na izbornoj listi široke koalicije.

Činili su je članovi Saveza komunista, Pokreta za Jugoslaviju, Saveza radnika Srbije, Narodnog fronta Jugoslavije i Omladinskog saveza, Pokreta za Jugoslaviju – Udružene levice.

Na izbore je te godine izašla i lista „Udruženje deviznih štediša“, na kojoj su se našli i šahovski velemajstori Milan Matulović i Radoslav Simić.

Četiri godine su održani čuveni izbori koje je bojkotovao deo opozicije, ali se pojavila lista „Partije prirodnog zakona“ čiji kandidat je bio karate selektor Dragoslav Stojković, koji je u žižu javnosti stigao i 2010. godine pošto je došao u sukob sa proslavljenom karatistkinjom Tanjom Petrović, a sve u vezi sa izborom za predsednika Beogradskog karate saveza.

Poslednja godina 20. veka je donela i izbore na kojima je pobeđen režim Slobodana Miloševića, u čemu su svojski učestvovali mnoge javne ličnosti kroz podršku pokretu „Otpor“.

Majicu sa pesnicom i sloganom „Gotov je“, između ostalih, nosio je i Savo Milošević, tadašnji fudbaler i reprezentativac Jugoslavije, koji se kasnije deklarisao i kao simpatizer Demokratske stranke, čega se kasnije javno odrekao.

„Kad sve sta­vim na sto i ovo što je ura­dio Slobodan Mi­lo­še­vić u onim uslo­vi­ma, ja bih mu se sad izvi­nio. Od pre še­st go­di­na ne či­tam ve­sti, ne za­ni­ma me to­li­ko da čak i ako bi mi se si­no­vi kan­di­do­va­li za ne­što u po­li­ti­ci, oni si­gu­r­no ne bi do­bi­li moj glas. Ovo ni­je ogo­r­če­nje, ovo je mo­ja spo­zna­ja i ola­k­ša­nje“, rekao je nedavno Milošević.

U tome mu se tih godina pridružio i Aleksandar Šapić, koji je godinama kasnije postao aktivan političar, funkcioner DS, beogradske vlasti, a potom i predsednik Opštine Novi Beograd i partije SPAS.

Za razliku od njih, poslaničkom mestu se nadao Mitar Mrkela, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, a na listi Srpskog pokreta obnove našao se sa zvanjem fudbalskog trenera, na 122. mestu.

Zanimljivost je da je nešto kasnije ispred Srpske radikalne stranke narodna poslanica postala njegova bivša supruga, glumica Lidija Vukićević.

Iako je Demokratska opozicija Srbije svoju kampanju jednim delom bazirala na podršci javnih ličnosti, među njima i sportista, niko od aktivnih ili bivših nije bio na listi, ali se među 250 imena našao i Nebojša Leković, budući predsednik Fudbalskog saveza Srbije, u vreme postojanja Jugoslavije, ali i generalni sekretar Crvene zvezde.

Put do poslaničkog mesta je 2000. godine tražio još jedan bivši fudbaler Zvezde. Dragiša Binić je bio osmi na listi Stranke srpskog jedinstva, čiji je lider tada bio Borislav Pelević, a osnovao je, već pomenuti Arkan.

Foto: Reuters / Goran Tomasevic / Guliver

Vredi podsetiti da je na tim izborima učestvovala i Demokratska socijalistička partija Milorada Vučelića, aktuelnog predsednika Jugoslovenskog sportskog društva Partizan i njegove fudbalske sekcije.

Binić je i 2003. godine bio kandidat, ovoga puta na listi koju je iz Pelevića predvodio i Marijan Rističević, dok je ispred Liberala Srbije Dušana Mihajlovića kandidat za poslanika bio legendarni Dane Korica.

Veoma koloritna ličnost se našla na listi kandidata Srpske radikalne stranke 2007. godine – bivši bokser i estradni umetnik u pokušaju Saša Nebrigić je smešten na 147. poziciju liste sa epitetom „vrhunskog sportiste“.

Premijerno samostalno pojavljivanje Bogoljuba Karića na srpskoj političkoj sceni je podržao bivši fudbalski selektor Milan Živadinović i bio je 25. na listi Pokreta snaga Srbije, a društvo mu je pravio i kolega Miodrag Martać.

Na prvim izborima posle smrti Slobodana Miloševića podršku SPS je dala najbolja rukometašica veka, Svetlana Kitić, koja je bila smeštena na visokom 12. mestu liste, a godinu kasnije je bila na 20. poziciji.

Foto: Starsport / RAS foto / Aleksandar Dimitrijevic

Iako je bio osuđen na četiri meseca zatvora zbog odbijanja da svedoči na suđenju Vojislavu Šešelju, viši fudbalski trener Ljubiša Petković je bio kandidat 2012. godine ispred Srpske radikalne stranke.

Četiri godine kasnije je u političkom životu debitovao Vanja Udovičić, bivši vaterpolo reprezentativac kome je Srpska napredna stranka poverila sedmo mesto na listi kandidata, a kasnije i poziciju ministra omladine i sporta koju i dalje obavlja. U Ministarstvo sporta došao je i Predrag Peruničić, čuveni rukometaš, kao i Darko Stanić, bivši rukometni golman.

Na istim izborima je debitovao i Nenad Borovčanin, tada kao bokserski šampion, ali „prijavljen“ u svojstvu diplomiranog pravnika. Poput Udovičića i on je dobio državnu funkciju, postao je državni sekretar kao kadar SPS, ali je 2016. godine isključen iz članstva.

Turbulentnu godinu je imala i Nađa Higl, nekadašnja plivačka šampionka koja je za tri meseca od kandidatkinje za potpredsednicu Demokratske stranke stigla do „titule“ bivše članice te partije.

SNS je u toj godini kao svoje kadrove isturio Dušana Borkovića, automobilistu i Bogdana Obradovića, teniskog trenera. Obojica su postali poslanici, u sklopu namere vladajuće stranke da „promoviše nova lica“, iako oni praktično da nisu ni progovorili u Narodnoj skupštini.

Foto: Pedja Milosavljevic / Starsport

U periodu između parlamentarnih izbora dogodili su se predsednički i beogradski koji su u orbitu političkog života ubacili mnoge sportske radnike.

Manir skupljanja potpisa podrške su započele javne ličnosti koje su u Saši Jankoviću videle idealnog protivkandidata Aleksandru Vučiću.

Usledio je kontranapad koji je otkrio da je politika predsednika SNS bliska Stefanu Baboviću, Vladimiru Batezu, Dragoljubu Bekvalcu, Zoranu Gajiću, Goranu Grboviću, Milanu Guroviću, Bošku Đurovskom, Živadinoviću, Branislavu Ivanoviću, Nebojši Iliću, Draganu Jakovljeviću, Stevanu Karadžiću, Asmiru Kolašincu, Jovanu Koprivici, Ivici Kralju, Andreju Kulundžiću, Vladanu Lukiću, Nemanji Matiću, Bobanu Marjanoviću, Viktoru Nemešu, Miroslavu Nikoliću, Nikoli Pekoviću, Nenadu i Predragu Peruničiću, Vladimiru Petroviću, Momiru Rniću, Nenadu Stekiću, Željku Tanaskoviću, Jovici Cvetkoviću, Draganu Džajiću, Davoru Štefaneku.

Nakon tog poduhvata, SNS je nastavio praksu prikupljanja „javnih potpisa podrške“, pa je uoči izbora u Beogradu objavljen spisak od više od 1.000 ličnosti, među kojima su se našli i sportisti.

Glavni protagonista u kampanji SNS, odnosno Vučićeve liste, bio je tadašnji košarkaš Partizana Đorđe Gagić, koji je učestvovao u akciji sadnje drveća na renoviranom Trgu Republike, u društvu gradskog menadžera Gorana Vesića.

Gagić će biti kandidat i na predstojećim lokalnim izborima, a uz njega, novo lice je u etar lansirala i Socijalistička partija Srbije, izbacivši u prvi plan nekadašnjeg rukometnog reprezentativca Ratka Nikolića.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar