0
Proslavljeni košarkaš Miroslav Mića Berić rekao je u intervjuu za dnevni list “Nova” da je uveren kako će na narednim izborima doći do smene vlasti u Beogradu i da postoji šansa za promenu i na nivou republike. On ističe da je glavni grad Srbije žrtva urbanističkog terorizma i da je najveći problem to što Beograđani ne mogu bez straha da pošalju svoju decu ni u školu.
PROČITAJTE JOŠ....
0
0
1
3
U razgovoru za naš dnevni list, Berić je govorio o podršci koju je uputio inicijativi “ProGlas” i važnosti izlaska na izbore, osvrnuo se i na bivše saigrače koji su se pridružili Srpskoj naprednoj stranci i na njihovo učešće u kampanji koje vidi kao plod ličnih interesa. Za člana slavne generacije košarkaške reprezentacije Jugoslavije, koja našoj zemlji donosila radost u jednom od najtežih perioda u istoriji, ne postoji dilema kad je u pitanju ono što bi prvo trebalo promeniti u Srbiji.
“To je bezakonje, apsolutno. Ovde nema sistema i ovde se mnoge stvari odvijaju mimo zakona i Ustava. Ono što bi najpre promenio u Srbiji je to – uveo bih sistem i da Srbija postane pravna država.
Odrasli ste u Beogradu i svedočili ste promenama kroz koje je ovaj grad prošao. Kako vam danas izgleda?
Beograd je danas žrtva urbanističkog terora. To nije isti grad u kom sam ja odrastao i razlike su vidljive na svakom koraku. Beograd je i dalje grad sa dušom, to ne može niko da mu oduzme, bez obzira koliko se neki trudili da to urade. Ovo je kosmopolitiski grad, otvoren za sve i često kažem da je kao evropski Njujork. S druge strane, Beograd nikad kao sad nije bio ovako nesiguran za život. Mi svedočimo nasilju u svim sferama života i to je postalo neizdrživo. Ne mogu da prepoznam moj grad. U moje vreme je to sve izgledalo daleko prirodnije i mnogo se lepše i komfornije živelo. I kasnije generacije, koje su došle posle mene, imale su bolje uslove nego što imaju mladi koji danas odrastaju u Beogradu. Kao dete i mladić bio sam spokojan, moji vršnjaci i ja samo po ceo dan provodili napolju bez straha da bi neko mogao fizički da nas ugrozi. Nisam siguran da je to danas slučaj i da roditelji mogu svoju decu bez straha i razmišljanja da puste. Što je najjgore i škole su nam postale mesta od kojih strahujemo.
Potpisali ste “ProGlas”, mislite da će apel poznatih ličnosti zaista pomoći da se poveća broj glasača?
Apsolutno sam siguran u to. To je neverovatno bitna stvar. Vi tu imate javne ličnosti od integriteta, sa ozbiljnim biografijama, koje su, uprkos realnoj opasnosti kojoj su izloženi svi koji na bilo koji način podignu glas, hrabro istupili i pozvali građane da ne odustanu od borbe za pravednije i bolje društvo. Ja to tako razumem. Iz dana u dan se povećava broj ljudi koji podržavaju “ProGlas” i siguran sam da među njima ima onih koji su ranije bili neodlučni i onih koji su se plašili da istupe javno, kao što sam siguran da je sve njih ova situacija u državi i nastupovih ljudi iz “ProGlasa” ohrabrio da izađu javno i kažu šta misle o sistemu u kom živimo.
Da li vas je iznenadilo što su uz vas tu i vaši bivši saigrači Ljuba Vidačić i Predrag Drobnjak?
Naravno da me nije to iznenadilo. Mi smo bivši saigrači i veliki prijatelji i ja znam da su oni, pre svega, pošteni ljudi. Veoma sam srećan i zadovoljan što sam u takvom društvu i nadam se da će i drugi prepoznati zašto je važno to što smo mi uradili. Moram i da se osvrnem i na reakciju premijerke Srbije Ane Brnabić na izjavu mog prijatelja Peđe Drobnjaka.. Mi smo došli u situaciju da predsednica Vlade Srbije komentariše njegovu izjavu na osnovu naslova, a da nije pročitala tekst, niti pokušala da razume šta je on zapravo rekao. Za mene je poražavajuće da premijerka zemlje u kojoj živim tako komentariše izjave.
A možda je ona to namerno tako uradila zato što je odgovara.
Utoliko gore, jer to je onda njena velika sramota. Za mene je važno da kažem da podržavam svaku reč Peđe Drobnjaka. Stojim iza njega i neću dozvoliti da neko blati na ovaj način.
Među potpisnicima “ProGlasa” je i Vanja Marinković, koji je aktivan košarkaš. Mnogi su skloni da kažu da je vama lakše nego njemu, jer ste vi ipak u penziji, a da njega ovakva odluka može da košta.
Saglasan sam sa tim. Vanja je pošten, dobar momak i sjajan košarkaš. U tom kratkom periodum, dok sam bi u rukovodstvu Partizana, on je dobio kapitensku traku, iako je u tom trenutku imao 18 godina. Njegova hrabrost i to što je uradio je daleko veće od ovoga što smo mi, bivši košarkaši, uradili. On je aktivan igrač i retkost je da takvi igrači na ovaj način postupe. Da se razumemo, Vanja nikoga nije politički podržao, niti je pozvao da se glasa za neku opciju, ali je iskoristio svoje pravo i pokazao da ima svoj stav. Meni nikad nije bilo jasno zašto ljudi ovde podrazumevaju da sportisti ne mogu da imaju svoj stav? Šta, mi nismo sposobni da razmišljamo svojom glavom? Veliko hvala Vanji što se pokazao u ovim vremenima. I tu, ako dozvoljavate, moram da na pomenem da ovo nije prvi put da ovako nešto vidimo od njega – u trenucima velikog slavlja, kad se vratio sa Svetskog prvenstva, on je shvatio da ne bi trebao da razgovara sa režimsko-tabloidnim medijima i odbio je da im da izjavu. Zaista, imam veliko poštovanje za njega.
Neki vaši bivši saigrači (Dejan Tomašević, Željko Rebrača…) otvoreno su podržali i pristupili Srpskoj naprednoj stranci. Da li vas je to iznenadilo i šta mislite o tome?
Iskreno, nije me iznenadilo. Oni su mnogo ranije dali svoje potpise i imena SNS, bilo je to pre godinu i po dana. Međutim, to tada nije imalo tako veliki odjek, pa su oni sve morali da ponove. Za mene je najodvratnije što se taj “prelazni rok” u SNS počeo odigravati u maju, kad je čitav srpski narod bio u šoku zbog nezapamćenih tragedija. U tom trenutku, kad je čitava zemlja u žalosti, kad je hiljade ljudi na ulicama koji zahtevaju promenu sistema, vi javno istupate i podržavate taj sistem i time im dajete legitimitet. Da li ste svesni da smo mi ovde, u Beogradu, imali kontramiting protestu protiv nasilja. U tome su učestvovali moji bivši saigrači, neki teniseri.. Taj momenat za mene je bio, da ne upotrebim neku težu reč – izuzetno ljigav.
Kad biste negde sreli te vaše bivše saigrače, šta biste ih pitali?
Da li je sve ovo zbog interesa?
A ako bi odgovor glasio “morao sam”, kako biste reagovali?
Isto bih im rekao. Rekao bih im da to ne podržavam. Šta je pod moranjem? Šta znači “morao sam”? Jedino bih mogao da razume da je u pitanju, na primer, zdravlje deteta i da ti moraš da biraš da li da pomogneš svom detetu… Sve drugo je smešno i neprihvatljivo. Svako nosi breme svojih odluka i vreme će pokazati koliko je ono za sve nas pojedinačno. Ali ako već razgovaramo o tome, mogu da vam kažem da bi ih pitao baš ono što je i Peđa (Drobnjak prim.aut) pominjao – da li su zadovoljni i srećni, da li veruju u ono što rade? Ponavljam, do moje glave ne dopire kako neko može u trenutku najveće tragedije koja je zadesila ovo društvo tako nešto da uradi. I zato ponavljam – u ovakvim slučajevima uvek je u pitanju lični interes.
Dakle, zbog tog interesa je moguće da bivši reprezentativac Dejan Tomašević učestvuje u kupovini glasova i poziva predsednika “da uradi put ljudima”, a oni će glasati za njega.
Verovatno na fakultetima kad uče o ovakvim stvarima uzimaju ovakve slučajeve za primer kako izgleda kupovina glasova. Mislim da se taj put upravo sad radi.
PROČITAJTE JOŠ...
Da li verujete da može da dođe do promene vlasti nakon ovih izbora?
Aposlutno verujem, jer sam po prirodi sam optimista. Ako sada nije vreme za promene, ne znam kad će biti. Ne samo da sam optimista kad je u pitanju Beograd, već imam utisak da postoje šanse i na republičkom nivou.
Za tu promenu je potrebna saradnja kompletne opozicije. Da li mislite da su svi koji se danas predstavljaju kao opozicija to zaista i jesu?
Nisam siguran. I odmah da vam kažem, neću ih imenovati. To ljudi vide, svima je jasno ko su kandidati za tako nešto. Uostalom možete to i “stomakom” da osetite kad čujete ili vidite neke od njih kako se predstavljaju kao opozicija.
Imali ste iza sebe uspešnu karijeru, mogli ste “penzionerske dane” da provodite u miru i da ne talasate. Zašto je vama važno da govorite o ovim temama?
Mi smo razgovarali i pre više od godinu dana kad sam prvi put javno istupio i rekao šta mislim o ovom sistemu i državi i kad sam podržao opoziciju. Svesno sam izašao iz zone komfora u kojoj sam bio, a mogu vam reći da tada nije bilo mnogo ljudi iz sveta sporta koji su javno ustali i podržali promene. Bio je tu Danilo Ikodinović i ne mogu da se setim više nikoga ko je toliko često i otvoreno govorio. Za mene je to pitanje vaspitanja i morala. Oduvek me je nervirala nepravda. Ja sam sutradan, kad sam doneo ovu odluku, pogledao sebe u ogledalu i bio sam ispunjen čovek, iako sam znao da time zatvaram sebi sva moguća vrata i da postajem legitimna meta režimskih tabloida. I evo još jednog pitanja za moje bivše saigrače koji su pristupili vladajućoj stranci, kad već govorimo o tome: Šta oni vide kad ugledaju svoj odraz u ogledalu?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
