5
Nedavno smo obeležili 25 godina od 5. oktobra, što nas podseća na to kolika i kakva je logistika i odlučnost bila potrebna da se na ulici odbrani izborna volja. Osim ako rezultat ne bude baš ubedljiv, očekujem osporavanje izbornih rezultata i postizbornu krizu, kaže u razgovoru za „Novu“ Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Ranije je izjavio da odgovor na to osporavanje mora da bude dobro organizovan i osmišljen.
„Studenti su doveli do savršenstva proteste i šetnje koje se dešavaju po unapred zacrtanom planu, ali slabije reaguju u situacijama kada se plan otrgne kontroli, što smo videli 15. marta u raznim aspektima protesta. Zbog toga je važno da postoji drugačija koordinacija i organizacija, te efikasan centar odlučivanja koji će organizovati poteze, bez obzira na to da li govorimo o institucionalnom i formalnom, ili o vaninstitucionalnom pritisku. Do sada smo nakon izbora uvek gledali razjedinjeni front razočaranih građana i političara i manjak koordinacije, te konstantne rasprave između onih koji bi da reaguju samo protestima i onih kojima je bliža institucionalna ravan“, odgovara Spasojević na pitanje kako taj odgovor mora da izgleda.
Da li treba izaći na izbore iako ne bude konkretnijih i suštinskih promena koje omogućavaju fer utakmicu. Deo javnosti smatra da se može pobediti vlast na takvim izborima?
To je dosta teška dilema. Godinama se vrši pritisak na opoziciju da ne izlazi na izbore pod nepromenjenim uslovima, a sada postoji širok konsenzus da se na izbore ide uprkos nepravilnostima koje očekujemo. Istu ovu dilemu u nešto drugačijem obliku imaju i poslanici kada se pitaju oko učešća u radu skupštine i predstavnici civilnog društva u procesima za unapređenje izbornih uslova. To je, nažalost, uobičajena dilema u ovom tipu režima, jer morate da radite stvari koje nisu skroz racionalne i da se nadate da će podrška građana biti tolika da će anulirati izborne nejednakosti. Tvrdnja da se na taj način daje legitimitet režimu ne stoji – akteri jasno ukazuju na nepravilnosti i kritikuju ih osporavajući legitimitet vlasti. Ja ne vidim drugačiji način na koji bi moglo doći do smene vlasti od kombinacije institucionalnih izbornih procesa i vaninstitucionalnog pritiska. Pritom, ni opozicija nema mnogo izbora i mora da koristi sve mogućnosti – ukoliko, na primer, radna grupa za unapređenje izbornih zakona i eventualni novi saziv REM makar malo poprave uslove, to bi već bilo od velikog značaja.
U pojedinim istraživanjima javnog mnjenja vlast ubedljivo vodi, ali u njima nema studenata, u nekim drugim studenti ubedljivo vode, ali neki imaju primedbe da u njima nema opozicije. Kojim istraživanjima verujete?
Jako je teško raditi istraživanja javnog mnenja kada nisu raspisani izbori, te kada postoji nejasna situacija oko toga ko izlazi na izbore i u kakvim koalicijama. Kada se na to doda studentska lista, o kojoj javnost nema dovoljno informacija, predviđanja postaju još složenija. Ja iz istraživanja Sprint insajta i Crte čitam da postoje dva bloka koja su relativno slične veličine i to je zasada dovoljno da se zna da će izbori biti veoma kompetitivni posle dužeg vremena, te da postoji dobra šansa da dođe do promene vlasti. Takođe, studentska lista je trenutno akter sa najvećim potencijalom. Za sve ostalo bih sačekao da vidim odluke ključnih opozicionih stranaka o tome u kakvim koalicijama izlaze na izbore, te ko će sve činiti listu oko SNS, kao i reakciju javnosti kada izađu imena i program studentske liste.
Očigledna je duboka podeljenost društva. Da li je u takvoj situaciji Vučiću bolje da što pre raspiše izbore ili da kupuje vreme, naveli ste da bi prva opcija bila rizik za njega i kada očekujete izbore?
Mislim da ni Vučić ne zna kada će biti izbori. Ako bi ih raspisao već u ponedeljak, opozicija i studenti ne bi bili spremni za izbore i vlast bi imala određenu prednost, ali se vlast plaši da bi se situacija brzo radikalizovala i vratila na period iz marta. Zbog toga mi se čini da su bliži ideji kupovine vremena, te da čekaju da se zaboravi bunt od ove godine i da se situacija smiri, u onoj meri u kojoj je to moguće. Vlast se može nadati i da će se studentski pokret suočiti sa problemom transformacije u izborni pokret, te da ukoliko ne bude blokada, neće biti ni masovnosti ni legitimiteta koji je proizlazio iz plenuma. Sve to nisu izvesne stvari, ali vlast više nema baš mnogo boljih opcija. Na kraju krajeva, kupovina vremena im omogućava i da nastave rad na EXPO i drugim projektima koji su im važni.
Da li se vlast konsolidovala posle pada rejtinga?
Vlast se svakako konsolidovala u poređenju sa martom ili aprilom, ali se nije i ne može se vratiti na nivo od pre 1. novembra. Ipak, to znači da je vlast i dalje u stanju da sprovodi represiju prema studentima i aktivistima, te da vrši pritisak prema obrazovnom sektoru, kako bi smanjila šansu da se ponovi pobuna na univerzitetu i u školama. Napadi na nezavisne medije takođe i dalje traju pokazujući da je represivni i finansijski potencijal vlasti i dalje prisutan.
Stiče se utisak da nema komunikacije između studenata u blokadi i opozicije. Koliko to problem može da predstavlja kako u smislu protiska da vlast raspiše izbore, tako i u slučaju izlaska na glasanje?
Odnos opozicije i studenata je od samog starta izuzetno problematičan, a kako se poslednjih nedelja ne dešava ništa značajno na ulicama i fakultetima, onda svi imaju više vremena za svađanje po društvenim mrežama. Iako je jasno da u ovoj diskusiji važnu ulogu imaju aktivisti i botovi stranaka krajnje desnice koji opoziciju napadaju iz ideoloških razloga, što se vidi i po jasnom fokusu na stranke proevropske grupacije, problem odnosa postoji od samog početka i nije ga lako rešiti. Jasno je da bi vlast bila mnogo zabrinutija da je studentski pokret uspeo da izgradi odnos sa civilnim društvom i strankama, pri čemu opet moram da naglasim da odnos ne podrazumeva jedinstvenu listu ili neki formalni oblik saradnje, već makar da ne gledamo svakodnevno obostrano napadanje i kritikovanje. Najveći deo birača studentske liste nema ništa protiv opozicije, a neke diskusije deluju kao da je opozicija veći protivnik od režima. Sve ovo predstavlja ograničenje za koordinisani pritisak kako bi se dobili izbori, a biće i izazov za eventualnu kontrolu i sprečavanje izbornih manipulacija.
Da li je u sadašnjoj situaciji bolja jedna lista ili dve koje bi se suprotstavile vlastima?
Kasno je za tu raspravu. Studenti su napravili svoju listu i tu nema mesta za druge aktere. Sada je ključno pitanje kako sprečiti da glasovi opozicionih partija ostanu ispod cenzusa, odnosno kako će se organizovati opozicione stranke u koalicije. Zato mislim da je od prioritetnog značaja da se između svih aktera uspostavi odnos koji će omogućiti kampanju bez međusobnog napadanja, a ako bude i koordinacije i saradnje to bi onda bio samo bonus i briga više za vlast.
Uvode nam sankcije zbog saradnje sa Rusijom, EU hoće da uvode kvote na čelik… Da li je spoljna politika Vučića doživela krah i da li to ima uticaj na njegovu rejting?
Krah je prejaka reč. Od početka rata u Ukrajini je jasno da se sužava manevarski prostor za SNS, ali se on sužava zaista sporo i postepeno. Vlast se sigurno nada i nekom preokretu, i popuštanju što bi se moglo desiti sa prekidom sukoba u Ukrajini ili sa drugačijim vladama u važnim EU zemljama. Ne treba zanemariti da Vučić ima uticaj u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu, sa kojim može da trguje sa međunarodnim akterima. Ipak, kriza sa NIS-om ozbiljno potkopava položaj vlasti i preti da se prelije na mnoge aspekte života kroz poskupljenja. Sve to brine različite grupe birača, koje se možda sada ne izjašnjavaju u istraživanjima kao opozicione, ali će razmišljati o tome sve do izbora. Ako su naprednjaci 2012. godine uspeli da ubede deo birača da nisu više radikali i da nema straha da se će se konfrontirati sa zapadom i ugrožavati ekonomiju, sada je možda trenutak da se ti birači vrate nekim drugim opcijama.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
