INTERVJU Dragan Popović: Ko je pristao da bude deo Vučićevog sistema, odavno se odrekao morala i empatije

Dragan Popović u intervju za Nova.rs ocenjuje da je Vučićevom režimu sve teže da upravlja bilo kojim segmentom svog političkog delovanja, ali veruje da će vlast biti na kraju prinuđena da raspiše izbore.

Više od nedelju dana Dijana Hrka, majka jedne od žrtava novosadske nadstrešnice štrajkuje glađu. Na ovaj najradikalniji potez jednog pojedinca odlučili su se i Milomir Jaćimović, autoprevoznik koji je od početka pomaže studente i kome su zbog toga oduzeta vozila, i njegov maloletni sin. U kom pravcu se zaoštrava kriza kada se pojedinci odlučuju na takve korake?

Radikalizacija je uvek prirodan sled ovako dugih protesta. Ljudi gube veru da standardnim načinima mogu da postignu cilj. Posebno je to slučaj kod porodica žrtava - one očajnički traže pravdu i za njih je ovo jedan od koraka kojim izražavaju težinu sopstvene situacije. Cela kriza na ovaj način dobija dodatnu emocionalnu težinu i samim tim se produbljuje. Bojim se da je sve veći broj iracionalnih i emotivnih reakcija pokazatelj da je kriza u društvu sve opasnija i da preti da dovede do nesagledivih posledica. Čim se iracionalno uključi u inače racionalno političko polje ishod postaje teško predvidljiv.

Da li i kako očekujete da će vlast da odgovori na ovakve poteze pojedinaca?

Vučićevom režimu je sve teže da upravlja bilo kojim segmentom svog političkog delovanja. Mesecima su prinuđeni da reaguju na situaciju i da se snalaze odgovarajući na poteze studenata ili drugih delova pobunjenog društva. Ovakvi potezi, radikalni i potpuno emotivni, dodatno smanjuju manevarski prostor vlasti. Svaki potez režima svodi se na napad na ženu koja je izgubila dete i to je jako teško spinovati koliko god se medijski eksperti u službi Vučića trudili da to urade. Vlast nema na raspolaganju mnogo toga, može samo da čeka da se štrajk završi zbog ugroženog života Dijane Hrke.

Paralelno sa Dijanom Hrka jedno vreme u štrajku glađu je bio i poslanik vladajuće koalicije Uglješa Mrdić, ali ga je zbog pogoršanog zdravstvenog stanja prekinuo. Njegov zahtev je da pravosudne institucije rade svoj posao. Takav potez predstavnika vlasti šalje zbunjujuće poruke javnosti jer upravo bi on i njegove kolege trebalo da obezbede sprovođenje zakona. Kako uopšte tumačiti takav potez?

Štrajk Uglješe Mrdića je bio besmislen potez kojim vlast pokušava da odgovori na štrajk Dijane Hrke, za koji su očigledno saznali putem već uobičajene zloupotrebe službi bezbednosti. Kao što sam već rekao, režim je prinuđen da vuče poteze koji bi bar delimično pokrili priču o štraju glađu Dijane Hrke. Pošto tu nema mnogo smislenih poteza, preduzimaju se sve mere, sa nadom da će bar nešto od toga da umanji efekat koji na javnost imaju poruke majke jedne od žrtava. Mrdić je tu sporedan lik, on je dobio partijski zadatak i nije u tome prvi, jer je SNS već preduzimala slične šarade kako bi parirala štrajkovima glađu drugih ljudi. Dakle, u pitanju je još jedan pokazatelj da imamo posla sa beskrupuloznom i na sve spremnom vlašću.

Javnost je prethodne nedelje jako uznemirio odnos vlasti i njenih pristalica prema Dijani Hrki, koji su je vređali i uznemiravali neprimerenom muzikom. Šta o našem društvu govori činjenica da se deo ljudi tako bez empatije odnosi prema jednoj majci koja traži pravdu za stradalog sina?

Ljudi koji se okupljaju u “ćacilendu” su u svakom slučaju moralno dno društva. U pitanju su kriminalci, ratni zločinci, plaćeni batinaši ili stranačka vojska koja se odavno odrekla morala. To su ljudi koji su odavno odlučili da su spremni sve da žrtvuju zarad pozicija, novca ili druge vrste moći. U svakom društvu postoje slučajevi ovakve sociopatologije. Kod nas je specifično da je takvo ponašanje direktno ohrabreno i nagrađeno od vrha vlasti. Time se ono što je u svakom društvu jasna deformacija i na šta organizovana država reaguje različitim sredstvima - od edukacije do represije - ovde pretvorilo u poželjno društveno ponašanje podržano od najviših funkcionera i promovisano od strane kontrolisanih medija.

Da li se Srbija u ovim trenucima deli na onu koja ima empatiju i onu koja je nema?

Srbiju je vlast podelila po mnogim osnovama, ali se sve one svode na to da li stajemo u zaštitu beskrupuloznog sistema lične vlasti Aleksandra Vučića ili smo spremni da takav sistem menjamo. Ljudi koji su pristali da budu deo sistema, morali su da se odreknu svih moralnih vrednosti, uključujući i empatiju. Ova vlast je iza sebe ostavila dugačak krvavi trag, od Savamale, preko Olivera Ivanovića, pada helikoptera, pogibija ljudi u poplavama, fabrikama namenske industrije ili na vojnim vežbama. Njihova politika, koja je vladala 1990-ih, ostavila je još duži kravavi trag. Učešće u takvoj vlasti podrazumeva da ste spremni da zažmurite na žrtve, pa samim tim da ste se odrekli i svake vrste empatije.

Za to vreme poslanici u Skupštini Srbije brzopotezno usvajaju leks specijalis za rušenje Generalštaba otvoreno kršeći sve zakone i propise ove zemlje, gazeći kulturna dobra i omalovažavajući neke od najvećih imena naše arhitekture. Sve se radi da bi se američkom investitoru što pre obezbedilo ono što mu je obećao predsednik Srbije. Šta vama o stanju svesti sadašnjeg režima govori ta žurba i namera da se nešto odradi po svaku cenu?

Rušenje generalštaba je očigledno još jedan pokušaj da vlast smiri tenzije koje su sve jače u odnosima sa važnim međunarodnim partnerima. Oni to rade na jedini način na koji umeju - kroz pokušaje korupcije i činjenja ličnih usluga važnim ljudima u stranim državama. Čini mi se da je u pitanju opet jedna od iznuđenih mera koje govore o očajničkim pokušajima režima da se nekako spasi od neminovne propasti.

U ovom momentu se čini da smo dosta daleko od raspisivanja izbora. Kako uopšte izaći iz ove krize koja je sve dublja?

Izbori su jedino rešenje. Kriza je duboka i biće očigledno sve dublja. Ona se manifestuje na različite načine, nekad kroz masovne proteste, nekad kroz radikalnije postupke pojedinaca, ali niko ne može da porekne da je društvo u agoniji. Verujem da će vlast biti na kraju prinuđena da raspiše izbore, jer drugi način ne postoji. Srbija ne može da bude Lukašenkova Belorusija, zbog mnogo faktora, uključujući i geopolitičku poziciju, istorijsko iskustvo, stanje društvenog razvoja i slično. Dakle, očekujem izbore u narednim mesecima.